KAKO JE POA UCJENJIVALA IVU SANADERA VIDEO-VRPCAMA

IVO SANADER: Čujte, ljudi, ja ne znam ni zašto sam ovdje ni...

MARIO BUŠIĆ: Slušaj ti mene, kolega... Znam ja takve ka svoj džep. Nisi ni uša a već si se uspizdijo kako ništa ne znaš. Da te ja odma utješim, još se nije rodijo taj ko, prije nega šta je izaša iz ove sobe, nije naučijo sve šta mu triba u životu i karijeri. Lipo se opusti, slušaj šta te se pita, i ako si razumijo pitanje, odgovori nako kako je, a ne nako kako nije, jer dočim ja uočim da ti meni nešto muljaš, ruka mi odma sama krene iz ramena i ne bi je Bog ustavijo dok ne počneš govorit istinu!

SANADER: Vi to meni prijetite?

MARIO PUŠEK: Dajte, kolega, ne budite smiješni. Čovjek vas lijepo i pristojno upoznaje s pravilima ponašanja u ovoj sobi, kako ne bi bilo neželjenih nesporazuma, a vi se tu odmah vrijeđate kao neka frajlica iz Klanjca.

BUŠIĆ: Nije vrag, kolega, da ti nisi čujo za mene? Pa mene ti zbog te moje ruke zovu Dektiva Laži. Ne triba ti se ić spajat na struju da se vidi lažeš li ti nas ili ne lažeš. Ja ti to odma osjetim pod prstima. I odma da ti kažem, laž ti je isto šta i bezvridna papirusina. Ja ti je ovom mojom ručerdom uberem iz usta, izdavim je, zgužvam i bacim u škavace...

SANADER: Ako ovo nije prijetnja, ja onda ne znam...

BUŠIĆ: Slušaj, kolega, nemoj mi upadat u rič, jer je u ovoj sobi moja rič zakon, a ti si ka i svaki građanin ove države dužan poštivat zakon, jesi me čujo?!

SANADER: Ali...

BUŠIĆ: Ma da nisi više ni jedne zucnijo protiv zakona!

PUŠEK: Doista neprilično, kolega, za čovjeka u vašim godinama: odrastao, situiran, uhranjen, od svakog bi se obraza, ti bokca, dala po tri bifteka izvući, a ovdje otvoreno dovodite u pitanje zakonski poredak...

SANADER: Ali...

BUŠIĆ: Ma sidi doli dok te se ja nisam dovatijo, jer inače neš moć sidit sljedećih pet miseci! Srami se! Ja ti lipo nudim usluge koje naša Služba obavlja rutinski, da ti izdavim laž iz grla i da je bacim u škavace, da ti ne truje organizam, a ti bi mi tute skočijo u oči...

MLADEN FRLAN: Bok, dečki! Čuo sam neku viku, pa sam eto malo svratio da vidim imate li problema.

BUŠIĆ: Ma pustite, šefe, ništa posebno. Dečko ima početničku tremu, pa mu mi malo pomažemo da je svlada.

A dečko je...?

SANADER: Nisam ja dečko nego gospodin.

BUŠIĆ: Ma nisi ti, viruj se meni, normalan, eto šta ti nisi! Naš te šef lipo pita za bezime pa ime, a ti...

FRLAN: Skuliraj se, Mario. Gospodin je baš fino kodno ime.

SANADER: Kakvo ime?

FRLAN: Kodno. I fino.

SANADER: Ma kako vas... Ajme meni, majko mojaaaaaa!

FRLAN: Mario! Jebemu mater, pa zašto rasplačeš svakoga gosta koji nam ovdje dragovoljno svrati da nas upozna s nekim svojim saznanjima?!

SANADER: Nisam ja ovdje dragovoljno...

FRLAN: A nego kako? Šta ste, šetali Savicom pa onako neobavezno svratili da vidite šta se radi u POA-i?

SANADER: Ne, ma ni slučajno...

FRLAN: Nećete mi valjda reći da ste ovdje došli namjerno, po kakvom tajnom zadatku? Nije vrag da vas netko šalje ovamo, neka inozemna služba naprimjer?

BUŠIĆ: Šta nisi odma kaza da radiš za konjkurenciju pa da te ja...

Aaaaaaaaaaaaaaaj!

FRLAN: Mario, nježnije malo! Pa vidiš da imamo posla s ustreptalom dušicom...

BUŠIĆ: Dobro, šefe, evo nježnije...

SANADER: Aaaaaaaaaj!

FRLAN: Ma nije vrag da je to najnježnije što možeš?

BUŠIĆ: Naravno da nije.

SANADER: Nemojte, molim vas, nemojte!

FRLAN: Pa zašto odmah ne kažete da vam nije do nježnosti?! Evo, Mario će vam odmah vratiti uho u prvobitno stanje!

SANADER: Aaaaaaaaaaaaaj!

BUŠIĆ: Ne skiči, nedilje ti blažene! Šta misliš: da je meni ovo lako odvidat?! Kad ja zavrnem, triba gedora za odvrnit.

SANADER: Aaaaaaaaj!

BUŠIĆ: Ajde, dobro je. Malo se isklempavilo, al nije strašno.

FRLAN: Dobro, dečki, samo vi fino radite, a ja idem bacit jednu na tetris.

PUČEK: I dobro, kolega, jeste se morali baš ovoliko brukati pred šefom? Sreća što je on dobar čovjek pa svakome oprosti. Ne baš svakome, ali onome tko zasluži oprost.

BUŠIĆ: Šta si ti, kolega, odlučijo: da ti naš dobri šef oprosti ili šta?

SANADER: Oprostite, ali zašto vi mene stalno oslovljavate s "kolega"?

BUŠIĆ: Je li se mi to tebi gadimo, a? Je li ti se gadi i hrvacka država o čijoj sigurnosti skrbimo?

SANADER: Nipošto, nipošto...

BUŠIĆ: U čeme je onda problem? Moš birat: oš bit zahvalan šta te držimo za našoga kolegu ili bi ti radije da te mi tretiramo ka neprijatelja naše Službe i hrvacke države?

SANADER: Ali kako ja mogu biti nepr...?

BUŠIĆ: Tako kako si krenijo! Nema toga, prika, ko ne more bit neprijatelj hrvacke države ako ja i moj pajdo uočimo da u njemu čuču neprijateljski potencijali! A ti si na lipom putu...

SANADER: Molim vas, dečki...

BUŠIĆ: Reče se: "Molim vas, kolege..."

SANADER: Molim vas...

BUŠIĆ: Dalje!

SANADER: Molim vas...

BUŠIĆ: Kako iđe dalje? Kakoš mi, bogareti, bit kolega ako ne moš zapamtit tri obične riči?! Pa ne primamo mi svakoga blesu!

SANADER: Molim vas, ko... kolege...

PUČEK: Je li to bilo teško?

SANADER: Nije.

BUŠIĆ: Reče se: "Nije, kolega!"

SANADER: Nije, kol... kolega...

BUŠIĆ: Slab si mi ti kolega. Kad ti to tako teško iđe priko usta, kako bi išlo štokod drugoga?!

PUČEK: Hajde, zaboravit ćemo sve nesuglasice, a vi nam, kolega, fino kažite poznajete li ovu osobu na vrpci? Pusti vrpcu, Mario!

SANADER: Ali otkud vam pravo...

PUČEK: Kolega, budite ozbiljni! O kakvom pravu govorite? Autorskom? Da nas možda nećete tužiti?

SANADER: Pa i trebao bih... Aaaaaaaaaaaaj!

FRLAN: Šta je to bilo?

BUŠIĆ: Evo ga poludijo pa govori da nas triba tužit.

FRLAN: A zašto bi nas gospodin tužio?

BUŠIĆ: A valjda zbog ove kazete.

FRLAN: Ne pitam tebe. Da čujem, zašto biste nas tužili?

SANADER: Zato što je to odvratno.

A ja cilo vrime mislijo da je to tebi lipo. Ma nu golupčića!

SANADER: To je protuzakonito.

FRLAN: Ma nije, gospodine, to je prirodno.

SANADER: Nije prirodno da me uhodite.

FRLAN: Pa šta onda?! Nismo mi prirodoslovci.

SANADER: To kao prvo nije pristojno.

PUČEK: Ma vidi tko nam drži lekcije iz pristojnosti. Mario, pusti onu drugu vrpcu.

BUŠIĆ: Koju? Ima ih, brat bratu, petnajst.

SANADER: Kako vas nije sram...

BUŠIĆ: Ma sad ćeš ti vidit...

FRLAN: Mario, ne diraj ga! Gospodin očito nije filmofil i mi mu to nećemo uzeti za zlo.

BUŠIĆ: Šta si se ušutijo?! Pristojno bi čeljade zahvalilo našomu šefu šta je ovako uviđavan pa te je spasijo od mene.

SANADER: Hvala, gospodine...

FRLAN: Nema na čemu. I drugi put.

SANADER: Koji drugi put?

FRLAN: Pa nije vrag da nas nećete opet posjetiti? Ako vam je nezgodno dolaziti ovdje, samo recite. Mi stižemo kamo vi god poželite.

SANADER: Ne znam, nemam želja...

FRLAN: Nikakvih?

SANADER: Ne, nikakvih.

BUŠIĆ: E nije se rodijo ko nama nije otkrijo svoje želje. Ajde, slobodno gukni!

SANADER: Ne znam, ne bih...

BUŠIĆ: Ma ne bi te ni ja, brajo, mlatijo, al šta ću kad me nagoniš da te...

SANADER: Aaaaaaaaaaaaj!

FRLAN: Mario!

BUŠIĆ: Dobro, šefe, neću više.

FRLAN: Gospodin je razuman, je li tako?

SANADER: Ne znam, valjda...

BUŠIĆ: Oš bit razuman il ćeš glumit budalu?

SANADER: Razuman, razuman.

FRLAN: Eto vidite. Dečki, napravili ste odličan odabir. Čovjek je razuman, spreman na suradnju, ma divota jedna. Jedino što nema nikakvih želja... Čime ste ono rekli da se gospodin bavi?

BUŠIĆ: A ima zeru doktoratića iz književnosti...

FRLAN: Književnost? Super. Gospodinu bi godila nekakva državna nagradica? Ili da vas ubacimo u lektiru za treći razred? Znate, to se odlično plaća.

SANADER: Ma hvala vam, ali ja baš nemam vremena za pisanje...

BUŠIĆ: Pa ko je kaza da ti moraš pisat? Imamo mi pisaca na vagune.

FRLAN: Diskretnije malo, Mario, diskretnije... A čime se gospodin bavi kad nema vremena za pisanje?

BUŠIĆ: A vidi se na kazeti čime...

FRLAN: Mario!

SANADER: Pa znate me valjda, ja sam javna osoba.

FRLAN: Znamo valjda, znamo valjda... Ma znamo mi sigurno, i to znamo sve. Ali volimo kad nam čovjek sam kaže. Nekako je prisnije. I ozbiljnije. Tada znamo da je čovjek shvatio kako pred nama niti može niti treba imati tajni. Onda?

SANADER: Eto, bavim se politikom.

FRLAN: Pa ide li to kako?

SANADER: A šta ja znam...

Ne bih htio da ispadne da se mi namećemo, Bože sačuvaj... Ali ako osjetite da niste zadovoljni sa sadašnjim poslom, slobodno nam se javite, pa ćemo već nešto pronaći. Mi vas, znate, možemo zaposliti u kojoj god stranci želite...

SANADER: Pa ne bih baš mijenjao stranku...

FRLAN: Možemo vam osnovati posve novu, samo za vas i nekoliko prijatelja...

BUŠIĆ: Ne bi nam bila ni prva ni zadnja.

FRLAN: Mario hoće reći da se to dosta traži...

SANADER: Pa ne znam... Ne bih ako ne moram...

FRLAN: Ma vi ništa ne morate. Kao što ste se dragovoljno našli s momcima na kavi, kao što ste dragovoljno došli s njima ovamo, tako ćete dragovoljno izraziti svaku svoju želju. Mi smo tu, to ste valjda shvatili, samo zato da vama pomognemo.

SANADER: Pa ne znam baš...

BUŠIĆ: Jesi li svatijo ili ti ja tribam pomoć da svatiš?

SANADER: Neka, hvala, sam ću...

FRLAN: I što ste shvatili?

SANADER: Shvatio sam kako bih vam mogao pomoći.

FRLAN: Da čujem kako?

SANADER: Pa ako bi se moglo srediti da ja postanem premijer, mislim da bih vam bio od puno veće koristi nego ovako...

FRLAN: Uh, dobro je.

BUŠIĆ: Šta je dobro?

FRLAN: Dobro smo prošli. Toliko se prenemagao da sam mislio da će nam i ovaj tražit da se u sve bolnice stave njegovi rentgeni!