Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
DRŽAVNI SUDAR
2. prosinca, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Jedan običan, sasvim miran i nekako oblačno-razuman decembarski dan u Srbiji, razložen na svoje ćirilične elemente tokom protekla 24 časa, lepotom happeninga svedoči o zavodljivosti zemlje koja volumenom pravoslavne tolerancije predstavlja uzor za svaku hrvatsku tisućeljetnu iluziju: obratite pažnju na dokazni materijal!

* Recimo, automobil Borisa Tadića, predsednika Srbije, sinoć je – 30. novembra – pokušao da udari nepoznati vozač “audija” koji je prvo pratio kolonu, a onda krenuo da je preseče; nakon sudara sa vozilom iz obezbeđenja, fantom se izgubio, nestao i, naravno, umakao. Nešto slično, dva meseca uoči atentata, desilo se i Zoranu Đinđiću, samo što je onda u pitanju bio kamion (hrvatski: kamiončić) čiji je privedeni i naglo oslobođeni vozač Dejan Milenković Bagzi, ispostavilo se docnije, bio aktivni član zemunskog Legijinog klana, danas uhićen u Grčkoj odakle se čeka njegova ekstradikcija.

* Recimo, Svetozaru Maroviću, predsedniku one državne zajednice najsmešnijeg imena (Srbija i Crna Gora), posle njegovog umiljato-oštrog pisma u kojem, bogami, fino i prepoznatljivo optužuje srpske čelnike da rade protiv zajedničke Forme (teško da bismo SCG nazvali državom), stigla su ohrabrujuća preteća pisma u kojima ga srpski hard-core patrioti obaveštavaju da će mu odseći muda i već slične, dragocene mu crnogorsko-lične delove, jer je mučeni Marović – koji je stvarno utripovao da je The President Nečega pa obilazi Evropu uzduž i popreko gde ga primaju kao rock zvezdu – redovno izgovarao rečenice sa glagolima “uhapsiti”, “izručiti”, “poslati”, “obaviti” ili “ispuniti obaveze” glede Haškog Tribunala.

Nesrećni Marović – koji i izgleda kao neki fini predsednik uglednog Svetog Stefana – mora da je monstruozno popizdeo kad je napisao pismo u kojem, crno na belo, tvrdi da je Vlada Srbije (čitaj: Vojislav Koštunica-Kalašnjikov) najveća prepreka za bilo kakvu europsku integraciju, iz prostog razloga što epilog srpskih ratnih zločina još nije na dnevnom redu pomenute Vlade.

* “Neminovno” je, by the way, odnedavno omiljeni pridev dr. Vojislava Kalašnjikova-Koštunice koji je engleski pojam “inevitable” (hrvatski: “neizbežno”; za etničku nijansu relativnije od srpskog “neminovno”) erotski iskoristio da, recimo, juče ili danas ili sutra – jer su sva prošla a naročito buduća vremena kod g. Koštunice nepromenljiva i vrlo zajebana kategorija – naglasi kako je suradnja s Haškim sudom “neminovnost”, odnosno “da je saradnja sa Hagom u procesu i neke stvari su već postignute”. Pomahnitalo-fanatični čitač Koštuničinih izjava koji se pali na hiruršku preciznost premijerovih reči sečenih haškim skalpelom, nije mogao a da ne onaniše na veličanstvenu kombinaciju erotskog ritma i državničkog okusa u paraboli tipa: “Svesni smo međunarodnih obaveza i nikakvih dilema oko toga nema.” Ni manje reči, ni više emocija; ništa suvišno; ništa da fali; sve na svom mestu; uljudno a udobno; posebice ono o “procesu”, dakle o reci/potoku/streamu nepravde koja teče, uvek protiv Srba, stalno protiv Srba, večito protiv Srba!

PERO S ONOGA SVETA: DRŽAVNI SUDAR
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.