IZVJEŠĆE O STANJU DETONACIJE

- Alo, rodijak! Miljenko ovdje!

- Di si, Miljenko, bogareti?

- Tu di ste me metnili.

- A di smo te ono metnili?

- U Večernji.

- Pa kako ti je u Večernjomu?

- A tako, dobro.

- Dobro je to, moj Miljenko, dobro, i više nega dobro. Ne moš uvik bit ni na televiziji, nisi gondola, razumiš?

- Razumim, samo...

- Samo šta?

- Samo ne znam šta bi radijo, pa bi se tijo malo proljudikat s tobom.

- Kako ne znaš šta bi radijo?! Šta smo te onda mećali!?

- Pa nije bilo do mene.

- Je li nam to fala?

- Ma nemoj se ljutit, rodijak. Novo misto, nova vrimena, pa nisam načisto...

- Ti, moj Miljenko, samo radi po staromu.

- A šta?

- Pa neću te ja, bogareti, učit tvomu poslu! Uzmi kompjutar pa štogod napiši, nešto da se vidi da neprijatelj ne spava.

- Malo mi je nezgodno. Znaš, tu sam novi, pa ne bi bilo zgodno da me odma uvate...

- E jadan ti sam s tobom! Ajde sačekaj po ure, uru, pa ću ti ja nešto poslat.

- Znam ja da ti mene neš ostavit na cjedilu!

- Ajde, čujemo se za jedno uru vrimena!

***

- Alo, rodijak, super si ga nakitijo! Samo ne razumim zašto ne piše da je ekskluzivno za mene, nega se spominju i ove druge redakcije i uredi.

- Moramo, bogareti, malo zametnit tragove.

- A šta ako i drugi objavu?

- Kako će objavit ako nisu primili?!

- Aha, sad razumim.

- I vrime ti je. Ajde goni to u novinu! Bog!

- Rodijak, rodijak, čekaj...

- Šta je sad?

- Je li ovo sve istina šta piše?

- A šta to tebe briga?

- Mislim, šta ako se ne dogodi nijedan od ovih terorističkih napada?

- Nikom ništa. Šta bi ti tijo: da se dogodi?

- Ma ne bi, ali strah me da će ispast neozbiljno.

- Nije tvoje, Miljenko, da se misliš oće li se šta dogodit i kako će šta ispast. Tvoje je da objaviš ono šta ti se dade. Ili, ako neš tako, moš sam uzet pa pisat šta je tebe volja.

- Nemoj se ljutit, rodijak. Ti dobro znadeš da ja nikad nisam patijo od toga da pišem šta je mene volja nega ono šta triba. A ko more bolje od tebe znat šta triba pisat?!

- Ne moraš ti meni, Miljenko, laskat. Znadem ja i bez tebe kolko vridim.

- Ma vridiš, rodijak, suvoga zlata! Ih, kad ovo sutra pukne!

- Neće, Miljenko, ništa sutra puknit, nega će puknit kad bude tribalo.

- Šta: da ne objavim sutra?

- Ma objavi sutra, Bog te vidijo, ne govorimo o objavljivanju nega o pucanju. Puknit će kad bude tribalo puknit, i nemoj me više povlačit za jezik na tu temu!

- Dobro, rodijak, ne ljuti se... Znaš šta mi samo fali u ovomu šta si posla?

- Šta ti fali: kil pečena i politar bila?

- Fali mi naziv terorističke organizacije. Bilo bi dobro da ima nekakvo ime, radi uvjerljivosti.

- A kako bi je ti krstijo: Sanader-Majnhof?

- I ti se, rodijak, sa svakim đavlom šalaš. Ne smidem ja ni pomislit ono šta se ti usudiš izgovorit.

- Zato si ti tute di jesi, a ja tute di ti nisi.

- Dobro, rodijak. Recider mi još samo zašto unutra piše da će posebnu opasnost predstavljat sakupljanje smeća?

- A je li bi ti tijo, Miljenko moj umni i pametni, da kogod pronađe ovo pismo?!