Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
UKAZ
15. prosinca, 2005.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Godinama je zvanična Srbija, šarmantno kako samo ona ume, koristila Hrvatsku kao alibi uvek kad bi neki međunarodni nespretnjaković slučajno pomenuo naše heroje Mladića i Karadžića; mantra “A što ne pitate Hrvate za Gotovinu?” postala je matrica kojom se objašnjavalo da, eto, nismo jedini na koje Hag upire prstom Karle Del Ponte, tešili smo se da je Hrvatska – mada Gotovinu nije isporučila – sve bliže tzv. Europskoj Uniji, iskreno se nadali da će Hag zaboraviti na Ratka i Radovana, možda i na Gorana Hadžića, verovali da sve dok Hrvatska nosi teški generalski teret – Srbija ima sportsku šansu, zajedno smo jači u ratu protiv antisrpskog (hrvatski: antihrvatskog) Tribunala!

Vijest da je Ante Gotovina uhićen na živopisnim Kanarskim ostrvima i da nas je tako Hrvatska ostavila na cedilu jer više nikakvih obaveza nema prema Hagu – u Srbiji je dočekana s povišenim stepenom panike, o čemu svedoči izjava saveznog ministra za ljudska prava Rasima Ljajića da će se sad “pojačati pritisci na Srbiju”. Eventualna patriotska radost zbog hapšenja “srpskog neprijatelja” zatamnjena je patriotskom brigom zbog neizvesne sudbine dueta RR (Ratko/Radovan), sad ostavljenog u centru pažnje, bez ikakve nade da se pozovemo na Hrvatsku, kao prijatelja u nevolji.

Videlo se to već 24 časa nakon dolaska generala Gotovine u Hag – kad je sveprisutna Karla Del Ponte od Vlade Srbije po ko zna koji put zatražila da joj se pošalje kompletan Mladićev vojni dosije, jer su naši uniformisani majstori lukavi kao zmije a mudri kao vrapci Tužilaštvu slali dosije iz kojeg su iscepali sve ono što im se nije dopadalo. Onda je ministar Rasim slavodobitno objavio da smo našli “osam nestalih stranica” iz famoznog dosijea, ali kako vrag ne spava saznali smo da opet nigde nema Ukaza o penzionisanju đenerala Mladića, dokumenta koji je potpisao legendarni dr. Koštunica.

Kako nema, pitao bi nadrkani čitalac Ferala zbunjen činjenicom da je reč o državnom dokumentu koji je svojim ćiriličnim potpisom overio legalni dr. Kalašnjikov? Lepo: nema, izgubljeno, sklonjeno, iscepano, obrisano, nestalo, pojela maca. Kad bi ovog časa, recimo, pitali Predsednika Vlade Srbije (hrvatski: Koštunica) seća li se da li je potpisao takav neki Ukaz – mogao bih da se opkladim u budući život sopstvenog polnog organa, po cenu da ga odseku sekirom, da bi vam Legalista rekao da o tome nema nikakvih informacija, da nije obavešten o postojanju Ukaza, da u vreme Ukaza za koji nije ni čuo nije ni bio u zemlji već u Hilandaru, da nema nikakvog razloga da se veruje da je baš on potpisao Ukaz kad je u to doba bio samo Predsednik SRJ države i Predsednik Vojnog Saveta Odbrane, kakve on veze ima s vojskom, a posebno kakve veze ima Mladić sa našom slavnom armijom kad je opšte poznato da je taj kako-se-zove-Ratko bio u vojsci Republike Srpske sa kojom Srbija nikakve veze nije imala, dabogda mi sove letele danju ako lažem!

Kolektivno pranje ruku od svakog dokumenta gde se pominje Mladić poprimilo je razmere numerološke paranoje – pa se jedino tako može razumeti izjava Ministarstva odbrane SCG da je “kompletan personalni dosije Ratka Mladića od 106 stranica” slat ministru Rasimu Ljajiću čak “sedam puta”, od toga “tri puta u poslednja četiri meseca”. Da li se hoće reći da je nesrećni Rasim lično trgao stranice i sakrivao ih u pantalone – ili je ovo vojni EPP da nas se ubedi kako je 106 stranica jedino što je preživelo glede Mladića, saznaćemo kad se zahajca priča o Ukazu sa Koštuničinim potpisom.

PERO S ONOGA SVETA: UKAZ
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.