Kolumne

reklama

NAVIGACIJA

Informbiro

Osoba tjedna

Kolumne

Teme

Interviewi

Tri x tri

Picaškandal

International

Feral Tromblon

Oswald

Greatest Shits

Kultivator

Glazba

Film

Virtual Tribune

Stranica obnovljena:
15. prosinca, 2005.

Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
SRPSKI FUDBAL
15. prosinca, 2005.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Ovde, u Nemačkoj, sprema se globalni spektakl, svetsko fudbalsko prvenstvo. Onda se i različite novine bacaju na ljude iz pojedinih zemalja, pitajući ih: kako je sa nogometom kod vas? Welt am Sontag, koga ovo interesuje, raspituje se kod mene šta se zbiva u Srbiji na onom polju, uglavnom zelenom, katkad i ne.

To je za nas iz te zemlje, samo naoko laka tema. Jer se odmah moram setiti slike iz nedavnog rata: vojnik naše narodnosti šutira mrtvog čoveka na tlu. Tako se fudbal istog časa preobraća u nešto monstruozno, daleko od bilo kakve igre. Iako smrt, ubijanje i svaka vrsta zverstva za mnoge, sasvim obične ljude predstavlja u sumanutim vremenima neku vrstu sporta. U doba Drugog svetskog rata na nogometnom igralištu, negde u srpskoj provinciji, nemački okupatori vešali su pohvatane Rome o gol-štanglu, to je takođe bila neka utakmica, krajnje surova, u godini 1941.

Ipak, baratanje loptom donosilo mi je već u ranom detinjstvu mnogo zabave. Čak i onda kada pravi fudbal zamenjivala je ona rogobatna nakupina materinih čarapa koju u Srbiji zovu krpenjača. Ta naprava, sasvim nespretna za bilo kakvo šutiranje, zamenjivala je u ratnim danima moga detinjstva snevanu kožnu okruglinu, koju smo mogli posmatrati samo na zvaničnim utakmicama. Kamo vodio me je sused, mladić već uveden kao igrač, levi half jednog sitnog beogradskog tima, sa igralištem u blizini obale Dunava. Onde sam stajao iza gola, dok je moj prijatelj, makar i po kišnom vremenu, čak i po užasno blatnjavom terenu sticao prve tračke nogometaške slave.

Moj otac bio je neka vrsta Leopolda Blooma, trgovački pomoćnik s mnogo poznanika po celom gradu, njega je ionako bilo svuda, najviše po kavanama i bifeima, u svaki slobodni čas. Tako su u kuću dolazili vrlo različiti ljudi, odnekud među njima bilo je nogometaša, ponekad vrlo slavnih. Kao što bio je golman, s kačketom na glavi, smatrao sam da već taj kačket označava grandiozan okvir ovog orijaša sa šakama koje su bile u stanju da zaustave svaki šut. Tako sam čeznuo za tim kačketom, pod njim, smatrao sam da bih uspeo uhvatiti svaku loptu koju bi neko uputio prema mom zamišljenom golu. Na taj način odvijao se naš život, okupacijski, ratni, fudbalski.

Katkad, nogometaši koje smo poznavali imali su i drugu ulogu u našem životu, jedanput je čuveni branič Atanacković dopremio na nosačkim kolicima moga oca iz jedne kavane, toliko veselog, da bez pomoći ovog fudbalera nije mogao hodati.

Bila su to dakle, burna vremena, u neku ruku sasvim budalasta, a ipak s nekakvim ugledom: mnogi iz susedstva zavideli su nam što poznajemo tako slavne sportske osobe. Moja najmilija lektira u to doba bila je takođe nogometna: "1000 golova Moše Marjanovića", tako se zvala romansirana sveska o najvećem golgeteru u istoriji Srbije. Moja mati, međutim, nije se posebno dičila našim nogometnim okruženjem. Uvek je sumnjala u pribranost tih ljudi koji po čitavom terenu gone samo onu jednu loptu, umesto da uzmu još koju. Jadna lopta, govorila je ona.

NASLOVNICA