SRBIJA JE TAMNI PODRUM
Bojan MUNJIN
4. siječnja, 2006.

U svim ovim procesima za ratne zločine tužilaštvo uvek pokušava da neutralizira ili izbriše ulogu države Srbije, regularnih jedinica JNA i policije u zločinima koji su počinjeni. Tužilaštvo pokušava te zločine nazvati "incidentima" koje rade "izolovane" bande jer na taj način želi da obrani državu od optužbi za genocid i od plaćanja ratne odštete. S obzirom na umešanost državnih organa u ove zločine, i na činjenicu da u pravosudnom aparatu, naročito u Vrhovnom sudu, sede Miloševićevi ljudi, niko nije verovao da do ovakvih procesa uopšte može doći

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Beogradski odvjetnik Dragoljub Todorović, u suradnji s Natašom Kandić i Fondom za humanitarno pravo već dvanaest godina zastupa oštećene u svim procesima za ratne zločine koji se vode na sudovima u Srbiji i Crnoj Gori, počevši od slučaja otmice i ubojstva Bošnjaka u Štrpcima i Sjeverinu, ubojstva 14 albanskih žena i djece u Podujevu, do procesa "Škorpionima" za masakr i deportacije u Srebrenici i slučaja "Ovčara" pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu. Ovaj potpuno netipični pravnik koji nema ni vlastitu kancelariju ni mobitel, svoje djelovanje na strani žrtava i javne istupe protiv takvih likova kao što su Dobrica Ćosić i Slobodan Milošević, shvaća kao neprestani sizifovski posao u tamnom vilajetu srpske političke arene.

- Kako ocjenjujete završetak sudskog procesa okrivljenima za ubojstvo dvjesto ljudi iz vukovarske bolnice na Ovčari nakon pada Vukovara?
 
- Iako nisam verovao da je ovakav proces u Srbiji uopšte moguć, u "slučaju Ovčara" kazne zatvora od 20 i 15 godina četrnaestorici okrivljenih pravedno su dosuđene, sudija Vesko Krstajić sudio je na visokom nivou i pokazao da je najsvetlija tačka prilično mračnog srpskog pravosuđa danas. Što se nedostataka ovog procesa tiče, tužilaštvo u prvom redu nije optužilo sve one koji su u pokolju na Ovčari sudelovali nego je gonilo samo neposredne izvršioce.
 
Masakr nad civilima
 
- Kakva je odgovornost "vukovarske trojke" Šljivančanina, Mrkšića i Radića u ovom zločinu?
 
- Iako su ova trojica formalno-pravno optuženici Haškog tribunala, suđenje u Beogradu pokazalo je nesumnjivu odgovornost Šljivančanina, Mrkšića i Radića za masakr na Ovčari. Četiri puta tog 20. novembra 1991. Mrkšić je od svojih podređenih starešina obavešten da ovim ljudima u bolnici preti smrtna opasnost, da ih tuku, da će ih možda ubiti te da ih hitno treba spasiti. On je jednom oficiru koji ga je o tome izveštavao, rekao: "Ne gnjavi me i nemoj o tome da mi pričaš..." Tzv. Vlada Republike Srpske Krajine kojoj je na čelu bio Goran Hadžić i te lokalne ubice tražila je od JNA da joj predaju tih 200 ljudi iz vukovarske bolnice i ovi su to učinili. O tome svedoči oficir JNA Grujić koji je bio na sednici "Vlade" koja je tražila od JNA da te ljude iz bolnice prepusti teritorijalcima. Zbog istog razloga Šljivančanin nije hteo da dopusti predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta da uđu u bolnicu 20. novembra pre podne i naprave popis ovih ljudi jer je znao da bi ih Međunarodni crveni krst spasio kao što je spasio Mitnički bataljon hrvatskih snaga od pogibije koji se predao dan ranije i uspeo da se ti ljudi ne ubiju na licu mesta nego sprovedu u Sremsku Mitrovicu.
 
- Koji je bio motiv ubojica za masakr stotina nenaoružanih civila?
 
- Osveta. Šljivančanin, Mrkšić i Radić jednako kao i "teritorijalci" želeli su da pobiju te ljude. Ova trojica, kao i drugi oficiri JNA, savršeno znajući šta se događa omogućili su neposrednim izvršiocima da "završe" taj posao. Potpukovnik JNA Stojinović i Mrkšić povukli su 20. novembra posle podne vojnu policiju koja je "čuvala" zarobljenike na Ovčari da bi "teritorijalci" mogli da započnu sa streljanjima. Svedok na suđenju, kome je Mrkšić bio nadređeni starešina, izjavio je kako mu je drugooptuženi Stanko Vujanović doslovce rekao: "Nemam dovoljno ljudi za streljanje pa sam morao da angažujem ove pijane Šešeljevce." Sudski proces je dokazao odgovornost ove trojice, ali zbog opstrukcije tužilaštva nisu pred sud izvedeni drugi oficiri JNA koji su odgovorni za ovaj zločin.
 
Brisanje odgovornosti
 
- Kako objašnjavate ovakvu poziciju tužilaštva?
 
- U svim ovim procesima tužilaštvo uvek pokušava da neutralizira ili izbriše ulogu države Srbije, regularnih jedinica JNA i policije u zločinima koji su počinjeni. Tužilaštvo pokušava te zločine nazvati "incidentima" koje rade "izolovane" bande jer na taj način želi da obrani državu od optužbi za genocid i od plaćanja ratne odštete koju bi konsekventno na taj način mogle da traže države Hrvatska i Bosna i Hercegovina. U slučaju ubistva 14 albanskih žena i dece na Kosovu i u slučaju ubistva 16 Bošnjaka otetih iz autobusa u Sjeverinu, Saša Cvjetan odnosno Milan Lukić osuđeni su kao pripadnici paravojnih formacija, iako su oni bili pripadnici regularnih vojnih formacija, dok je u slučaju otmice i ubistva 19 Bošnjaka iz voza na liniji Beograd-Bar uprava železnice znala čak mesec dana pre otmice tačan datum i mesto gde će se ta otmica dogoditi o čemu su obavestili sve policijske, vojne i političke organe i predsednika Jugoslavije.
 
- Kako su nepristrani sudski procesi u ovakvoj situaciji uopće mogući?
 
- S obzirom na takvu umešanost državnih organa u ove zločine, na takvu poziciju tužilaštva i na činjenicu da u pravosudnom aparatu, naročito u Vrhovnom sudu, sede Miloševićevi ljudi, niko nije verovao da do ovakvih procesa uopšte može doći.
 
Presuda za Ovčaru, u kontekstu hapšenja Gotovine, koja je realizirana uz političku podršku hrvatskih vlasti, ima u Srbiji simbolički značaj izravnavanja pravde ali mora se reći da su sjajni suci Vesko Krstajić u "slučaju Ovčara" i sudkinja Biljana Sinanović u slučaju ubijenih Bošnjaka koji su zaista sudili nepristrasno, visoko stručno i po zakonu - izuzeci u pravosudnom mehanizmu Srbije koji je ispod razine evropskog pravosuđa.
 
Gužva na desnici
 
- Iz kojeg političkog miljea proizlazi ovakvo stanje u pravosuđu?
 
- Kronično stanje u društvu nazvao bih velikom gužvom na desnici; predsednik Srbije Boris Tadić nedavno je izjavio da se on neprestano konsultuje sa Dobricom Ćosićem, a njegov otac, akademik Ljuba Tadić rekao je da je saradnja Vojislava Koštunice i Borisa Tadića danas najpreči nacionalni zadatak. Ta Srpska akademija nauka, Crkva i Memorandumski ksenofobični duh, oni još uvek vladaju Srbijom, još čvršće nego za vreme Miloševića. U Srbiji danas važi slogan "sve je isto samo njega nema", ali mi vidimo da situacija može da bude i gora jer sada za razmah desnice više nema Miloševićevih komunističkih predrasuda. U toj atmosferi nacionalizma čak i uvaženi profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Vojin Dimitrijević govori o "formalno-pravnim razlozima" koji onemogućavaju da se masakr u Srebrenici proglasi genocidom. Ako je reč o genocidu, možemo govoriti samo o suštinskim razlozima da li je genocida bilo ili ne a nikako ne o formalno-pravnim.
 
- Je li, po vašem mišljenju, pokolj u Srebrenici bio genocid?
 
- Ja mislim da jeste, i to dokazuje presuda za genocid generalu vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću pred sudom u Hagu, kao što to dokazuju i slučajevi masovnih pokolja Bošnjaka u Zvorniku i Višegradu. Historijski gledano, Memorandum SANU bio je poziv na genocid i on je nastavak koncepcije četničkog ideologa Stevana Moljevića iz 1944., o Srbiji do Šibenika i Virovitice i o Srbiji kao hegemonu na Balkanu. Moram da vas podsetim da iako Moljević govori o "čišćenju zaokruženog etničkog prostora od nesrpskih elemenata" šezdeset godina kasnije Skupština Republike Srbije donosi zakon kojim se pripadnici četničkih formacija iz rata 1941.-1945. izjednačavaju u pravima sa drugim antifašističkim borcima. O etničkoj karti Srbije govori i Dobrica Ćosić početkom devedesetih kada pregovara sa Tuđmanom u Ženevi o podeli Bosne i o razgraničenjima u Posavini i Slavoniji: zbog toga su bila moguća etnička čišćenja u Štrbcima, u Sjeverinu i zato su neka muslimanska sela u Sandžaku potpuno ispražnjena.
 
Predgrađanska Srbija
 
- Kakve su evropske perspektive Srbije?
 
- Ja ih ne vidim! Podsetiću vas da je Srbija bila jedina komunistička zemlja u Evropi čija je vlast bila naprednija nego opozicija. Leva opozicija htela je više komunizma, a desna je htela više Srbije i ostvarenje njenih ratnih ciljeva. Guru i jednih i drugih bio je Dobrica Ćosić. Sva ta Titova decentralizacija, federalizacija i robna privreda nije odgovarala ni srpskim levičarima ni srpskim desničarima koji su bili unitaristi i praktično radili za stvar velike Srbije. Koncept udbaškog komunizma, kome je bilo strano svako tržište, samoupravljanje kao početak nekog "akcionarskog socijalizma" i prizvuk bilo kakve demokratizacije, krio je u sebi ideju predgrađanske hegemonističke Srbije koja je reaktivirana Memorandumom i poslednjim ratovima.
 
- Vi želite reći da je liberalna misao u Srbiji oduvijek bila mrtva?
 
- Radi se o tome da je srpski predominantni duh antimoderan. Podsetiću vas da su srpski radikali početkom dvadesetog veka tražili da se u Srbiju ne uvodi železnica, a osamdeset godina kasnije Dobrica Ćosić je pisao filozofske eseje protiv automobila. Oni su uvek bili protiv modernizacije, a liberale u Srbiji od Jovana Ristića krajem devetnaestog veka do Zorana Đinđića početkom dvadesetprvog veka desnica je smatrala korupcionašima i kriminalcima. Taj duh egalitarizma i uravnilovke dominantan je i na srpskoj levici i na desnici koja se ujedinila dolaskom Miloševića na vlast. Taj antizapadni i antiliberalni stav ujedinio je srpsku desnicu koja je preko Nikolaja Velimirovića antisemitska, i levicu koja je s Miloševićevom ženom Mirjanom Marković antidemokratska.
 
- U presudi za zločin na Ovčari sudac Vesko Krstajić na savjest četrnaestorici osuđenih stavlja njihovo monstruozno shvaćanje "čojstva i junaštva".
 
- Srpska istorija je vrlo mitska i ne temelji se na istorijskim dokumentima već na narodnim pesmama i priča o "junaštvu" je utopijska pa mnoga "herojstva" od Kosovskog boja, delovanja četnika do ponašanja srpskih žandara za vreme streljanja u Kragujevcu koji su od Nemaca tražili da se đaci na stratištu zamene Romima - imaju sasvim drugu pozadinu. O herojstvima vojske Republike Srpske u Bosni za vreme rata 1991.-1995. da i ne govorim.
 
Državni terorizam
 
- U zastupanju žrtava masovnih pokolja i političkih ubojstava vi govorite o državnom terorizmu.
 
- U slučaju ubistva Slavka Ćuruvije ne znaju se direktni izvršioci, ali se znaju organizatori i nalogodavci: bila je to služba bezbednosti za vreme Miloševića. Proces protiv tih organizatora nikada nije vođen kao ni u slučaju atentata na Ibarskoj magistrali u kojem su osuđeni samo neposredni izvršioci. Proces iz kojeg se dobro vidi funkcioniranje srpskog državnog terorizma bio je proces protiv ubica Ivana Stambolića gde se vidi da odluka o likvidaciji ide od samog Miloševića i političkog vrha. Taj proces dobro objašnjava ubistvo Ćuruvije, Ibarsku magistralu i ubistvo Zorana Đinđića.
 
- Zašto je ubijen Zoran Đinđić?
 
- Za srpsku političku kulturu Zoran Đinđić je bio nezamislivi incident. On je hteo Srbiju da poveže sa Zapadom, hteo je da je modernizuje, hteo je da uvede evropske standarde, zalagao se za prava manjina i zato je ubijen. On je bio sve suprotno onome što predstavlja dominantnu političku kulturu u Srbiji i danas na srpskoj sceni ne vidim ni blizu ličnost toga formata koja bi mogla da ga zameni. Srbija je danas tamni podrum, pusto ostrvo evropskih vrednosti.
 
- Na toj političkoj sceni primjećuje se kakofonija glasova nekog negativnog slobodoumlja u kome svi pričaju protiv svih i fasciniranost djelovanjem podzemnih zavjera i tajnih političkih snaga.
 
- U tom haosu ima sistema, ali pravog slobodoumlja u Srbiji danas nema jer je njegov mentalitet duboko nazadan. Iako je filmski režiser Žika Pavlović govorio da je Titovo vreme bilo Periklovo doba naše kulture kada je cvetala literatura i kada su se održavale tribine i intelektualni skupovi, mi zapravo konstantno živimo u jednoj žandarskoj zemlji gde postoji kult policije koja se smatra nešto kao obogotvorenom vrednošću. Na sahrani Aleksandra Rankovića bilo je dvesta hiljada ljudi, a Jovica Stanišić, šef službe državne bezbednosti, notorni ubica i haški optuženik, gotovo je mitska ličnost u ovoj zemlji dandanas. Milošević je samo izvršilac radova, ali zao duh srpskog mentaliteta je Dobrica Ćosić koji je već šezdeset godina kao "otac nacije" udbaško-nacionalistička konstanta ove zemlje.
 
- Kako stoji proces protiv "Škorpiona" za zločin u Srebrenici gdje zastupate žrtve?
 
- Okrivljeni su sve priznali, ali kao i u drugim ovakvim procesima, diskutabilna je stvar pod čijom stvarnom komandom su "Škorpioni" delovali. Ja tvrdim da su od početka rata u Hrvatskoj pa posle u Bosni oni delovali pod okriljem MUP-a Srbije iako su formalno bili unutar MUP-a Republike Srpske Krajine ili Republike Srpske. Zato je u ovakvim uslovima Hag, sud kojeg da ga nema trebalo bi ga izmisliti. On je jedini korektiv ovih zločina koji uliva strah siledžijama sadašnjim i budućim. On je po mom mišljenju dosta blag, bavi se pretežno komandnom odgovornošću a ne neposrednim naredbama za izvršenje zločina i uskoro će završiti s radom, ali da ga nema bilo bi strašno.
 
- Vi ste porijeklom Srbin, ali čini se da ste po nacionalnosti - advokat?
 
- Klonim se totalitarnih ideja, kao i stereotipa srpskog naroda i sveslavenske duše. Ako me već pitate šta sam i za šta sam ja, onda sam ja za decentralizaciju, za zaštitu ljudskih prava i za obranu ratnih žrtava, homoseksualaca i lezbijki.

SRBIJA JE TAMNI PODRUM
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.