Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
MAŠINE
4. siječnja, 2006.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Jednom sam pisao o čuvenom neurotičaru iz romana Dostojevskog, Miškinu. Koji je u svom golemom nesnalaženju obarao vaze, saplitao se o tepih, govorio što ne treba, pa su ga u gospodskom društvu stare Rusije smatrali idiotom. A ja, koji imam sućuti i za mnogo gore ludake, smatram da u svakom bezumlju osnovni udeo čine okolnosti koje takvu osobu okružuju. Tako sam zamišljao kako bi ovaj knez ruski, pometeni, ponašao se pred našim profanim semaforom, samo da je dostigao to semaforsko današnje vreme. Jer tu jednostavnu mašinu sa svakog ugla savremene gradske ulice smatram reprezentativnom aparaturom za produkovanje prikraćenosti svakog prolaznika. Ova mašina ne iscrpljuje svoju namenu tako što reguliše saobraćaj, ona istovremeno brka osnovnu ravnotežu čovekove duše, uništava njegovu smirenost, destruira njegovu jednostavnu ideju da ide onamo kuda je naumio.

U jednom opštem sistemu deziluzije pred blagodetima savremene civilizacije, semafor za mene predstavlja ključnu tačku, on svojim ludačkim treptanjem nervira milijarde ljudi, jer ih prekida u onoj osnovnoj slobodi, kretanja, a pritom ih još obmanjuje da to što ih zaustavlja na prelazu, čini za njihovo dobro. To je taktika svakog ugnjetača, da neko osujećenje slobode prikaže kao neminovnost punu dobrobiti.
 
Dok ovo pišem, moja kompjuterska sprava takođe pokazuje svoju lošu ćud, tvrdeći mi da sam pritisnuo pogrešan taster. Da mi dokaže kako je ona u pravu a ne ja, umesto slova koje sam ispisao prikazuje mi same kvadratiće, kao da se bavim nacrtnom geometrijom a ne pisanjem. Ali s kojim pravom? Ako smatra da me treba isključiti iz vlastitog društva, onda neka zaćuti, sasvim. A ne da me ponižava svojim kockicama. Neću da imam ništa s tim znakovljem, ja ga nisam proizveo, nego ona, ova sprava neurastenije. Lepo sam decenijama izbegavao tu napravu, a kada sam napokon poklekao i počeo njom da se služim, svakodnevno mi stvara nervne tegobe, pokazuje da joj nisam dorastao. Iako visoko sofisticirana, ume ona često da se ponaša kao okoreli magarac, isto kao i to nedužno živince, uskopisti se pa neće dalje ni za milimetar.
 
Biće da se dogodilo ovo: stvorena od čoveka, mašina je neminovno poprimila nešto od njega, ali umesto da se zadrži samo na mehaničkim značajkama ljudskog tela - u kome je već dosta toga "mašinskog", stroj preuzima ono najdubioznije iz ljudske duše, njenu nesigurnost u mnogo čemu, njenu mušičavost, neurasteniju, katkad potpunu šašavost. Na puno primera, katkad tragičnih, mogu reći, mašina ume da poludi.
 
Ovaj tekst pisao sam za jedan ciriški list, u zemlji koja je donekle kolevka psihoanalize. Ali to je istovremeno okolje visoke tehnologije, švicarski satovi paradigma su najfinijih mehanizama, od pamtiveka. Pa ipak, i najprobraniji strojevi u stanju su da izgube nerve, možda i za njih potrebno je imati u pripremi jednu ludačku košulju, samo malo čvršću.
 
Moj djed je makar u striktnom odupiranju mehanizaciji pokazivao svoj humor: sumnjajući da je telefon nešto verodostojno, on je tvrdio da u bakelitnoj spravi boravi patuljak koji proizvodi one smešne glasove.
 
Ne znam kako je čoveku uopšte moguće da se održi u ravnoteži ako je već ušao u taj neprirodni brak, s mašinama. Kao kada veoma stara osoba dobije mladog partnera ili partnerku, verovatno i nekakva ljubav je po sredi, ali svejedno. Što je najčudnije, čovek ispostavlja se kao mnogo mlađi učesnik u ovom supružništvu, jer mašina, sabirući vekovno mozganje generacija, ta je vrlo stara gospođa koja se domogla dečaka. Ona je naravno mudrija, suverena u svom metuzalemstvu, da u njoj može biti lepote izmislio je, međutim, jedan pervert s početka prošlog stoleća, Marinetti.
 
Nedavno, kod nekih kardioloških pretraga imao sam čudno osećanje. Sve što čini moju intimu, dakle otkucaje moga srca, magnetne talase koje proizvodi taj moj mišić, ritam pulsa i količinu otkucaja, odjedanput prisvaja ona sprava kojoj sam pao šaka, ona formalizuje moje telesne zamisli, ona ispisuje to što moji organi samo virtuelno misle, iako ovo uopšte nije bilo predviđeno za javnost. Ono što bilo je latentno, dakle moj sušti subjektivni imetak, sada postaje nešto manifestno, profano. Mislim da sve ono što ona aparatura prikazuje njena je sopstvena stvar, sve više mi se čini da s tim nemam ništa. Kao da ta sprava prononsira neko svoje sopstveno stanje, ne moje. Možda i u njoj postoji neko slabo mesto, jedan revir koji je sklon kljenuti, neka regija kojoj preti zakrečenje i iznenadni exitus.
 
Tako u jednoj pristojnoj medicinskoj ordinaciji puca mi pred očima šta je na stvari: doći će svakako vreme kada će mašine zadobiti vlastitu egzistenciju, nezavisnu od ljudi. Želim im svaku sreću na tome putu, samo imam sve manje volje da sarađujem u tome.

BERLIN APATRIDA: MAŠINE
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.