Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
SVI OSORNI
11. svibnja, 2006.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Saznajem da se ovih dana u Nemačkoj mnogo radi na tome da se poboljša stepen ljubaznosti. Kod saobraćajaca, portira, konobara koji će uslužiti goste predstojećeg svetskog prvenstva u nogometu. Savetuje im se da hitno uče strane jezike, da svoje znanje obeleže zastavicom zemlje u čiji jezik su se upustili. Znači li to da neko sumnja u dobru ophodnju mojih današnjih sugrađana? Ja ionako već dugo razmišljam o tome kako dolazi do lošeg ponašanja ljudskog i zašto.

Kada ovih godina putnik navrati u bilo koju zemlju bivšeg socijalizma, upravo primećuje teško razumljiv stupanj neljubaznosti, svi su odjedanput osorni, i prodavačice i biljeteri i obični vratari pred javnim ustanovama. Silno je iznervirana ta populacija onim što je doživljavala poslednjih petnaest godina, sav njihov život ispreturan je do krajnosti, običnom čoveku tamo naprosto nije ni do čega. Kao da nema nikakvih cvetnih perspektiva, evropskih ili drugih, na vidiku, kao da se očekuje trajna jesen jednog regiona, višegodišnja i nedogledna. Ljudima, osim onim neprirodno obogaćenim, nije ni do toga čime se odevaju, niti šta jedu, važno je da se nekako preživi zima jednog opšteg nezadovoljstva, i da se ne lipše od gladi. U tim okolnostima nema mesta ljubaznosti, ogrubljivanje svake pore bivstva je na dnevnom redu.
 
Mislim ipak, da je taj način odnegovan još u vremenu socijalizma, ako su pojedinci, boraveći negde drugde, od toga se odvikli, sada najedanput ovaj tvrdi stil ispostavlja se kao novost u društvenom ponašanju, a nije. Jer su nekadašnji režimi, posebno istočnoevropski, utanačeni bili na jednom paradoksu, promovirajući veliku brigu za čoveka, a s tim čovekom istovremeno postupajući kao sa stokom. U periodu takozvane slobode, pošto je oboren očevidno zlikovački postroj fašizma, ljudi su ipak podvedeni pod jednu upravu koja je sejala strogost, svaki i najmanji činovnik imao je prava da se istresa na uvaženog profesora etike, na vremešnu gospođu, na učtivog studenta. Svaka i najmanja ceduljica koju je trebalo ishoditi, svaka dozvola, potvrda ili dokaz, ono što se drugde dobija rutinski, trebalo je izmoliti, čekajući duge sate, obično građansko pravo pretvaralo se u dobitak na lutriji.
 
Pitam se kada je nastupila ta pasija, taj običaj, neljubaznosti. Moji današnji berlinski sugrađani, koji se blago smeškaju u prolazu, koji većinom pokazuju ležernost u ponašanju, oslobođeni uglavnom svoje vlastite prošlosti, zatočene iza srušenog zida, takođe su zaboravili osorne okolnosti čime ispunjena behu naša skupna evropska olovna vremena. Svejedno, mislim, da je potrebno razmrsiti ovaj čvor, moramo biti načisto kako se događa da jedna pristojna sredina, građanska ili ne, odjedanput postaje poprište nepristojne ophodnje i svakodnevnih grubosti.
 
Možda je u našem vremenu sve počelo prvim polomljenim izlogom na jevrejskoj radnji, to je učinio čovek u smeđoj košulji, ali moguće i sasvim običan građanin nemački, u kome je najedanput buknuo rušilački poriv. Naravno da je već Arhimed osetio sudar sa rimskim vojnikom koji je namerio da pocepa njegove crteže, ali lomljene stakla na uglednoj prodavnici odeće u Friredrichstrasse je ipak veoma blizak događaj, zabeležen kamerom i fotoaparatom, to ne pripada ni u kakvu legendu.
 
Vreme nacizma razvilo je do maksimuma onu naviku urlanja pri svakoj društvenoj ophodnji, derali su se ne samo glupavi podnarednici na svoje vojnike, isleditelji na nesrećne uhapšenike, urlali su nadzornici, čuvari, vratari, činovnici, urlao je čak i uvaženi sudija, a naravno, do ludačke dernjave najviše dosegao je državni ministar propagande, napokon obljubljeni vođa nacije. Još i danas, sasvim uljudni i demokratski nastrojeni poslanik u ovdašnjem parlamentu podiže glas, smatrajući da će tako dobiti u argumentaciji. Ja, međutim, ni najmanje ne verujem političaru koji viče, jer taj koji se dere sa govornice, ne veruje ni samom sebi. Smatram da su tehnička sredstva ozvučenja dovoljna da se nečija reč, ako je odmerena i mudra, može čuti i u poslednjim redovima, priželjkujem da se u političkom životu govori srednje glasno, kako je već usvojeno među mojim svakodnevnim nemačkim sugrađanima.
 

BERLIN APATRIDA: SVI OSORNI
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.