Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
EROTSKI ŠOKOVI
15. lipnja, 2006.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Tri sedmice nakon (ćirilično nelegalnog) referenduma u Crnoj Gori, nekadašnje drugo oko u SCG glavi – Srbija – još uvek je u stanju teškog erotskog šoka: odlazak montenegro ljubavnice za koju se verovalo da će biti večna srbijanska konkubina prirodno je doživljeno kao organska izdaja, što je, tipično kod akutnih mentalnih bolesnika kakva je pomenuta država, izazvalo sistemsko gubljenje razuma, osvetoljubivu konfuziju, bes pretvoren u folklorni inat, uz dominantni osećaj usamljenosti glede činjenice da je Srbija, nakon 88 godina suživota, ostala potpuno sama.

Ne treba biti nikakav nadrkani psiholog pa primetiti da Srbija nije navikla da se, makar prinudno, oseća nezavisnom; danas bez Crnogoraca, sutra bez Albanaca, juče bez Slovenaca, Hrvata, Makedonaca i Bosanaca – Srbija u vlasti Vojislava Koštunice izgleda paralizovano nemoćno, konačno suočena s činjenicom da niti je velika, niti moćna, niti bogata mineralima, niti vojnički opasna, već potpuno izgubljena u vremenu i prostoru, savršeno depresivna po liku i delu svog predsednika Vlade koji uvek izgleda kao da je upravo pojeo papagaja ofarbanog u evropske zvezdice.

Svaka dnevna vest da je Crnu Goru prvo priznao Island, potom Švicarska, onda Rusija – što je Srbija razumela kao još jednu pravoslavnu izdaju, sve uz strašno saznanje da su Amerikanci i Hrvati bili neobično brzi da priznaju otpadnike od Koštunice, u Srbiji se gura pod državni tepih; vesti o Crnoj Gori – naročito ako su neprijatne po dr. Kalašnjikova: recimo, da inozemni investitori Crnoj Gori već nude milijardu dolara – više ne dopiru do građana Srbije, medijska blokada protiv "pozitivnih primera" i dalje se širi državnom kampanjom da "crnogorsko primorje" nije zanimljivo za građane Srbije koji, sad, iznenada, zbog rezultata referenduma, odjednom nacionalno osvešćeni, više ne žele da idu tamo gde su išli decenijama.

Primitivno sejanje straha, tipično za svakog DSS-Srboida koji ne prihvata činjenicu da SCG više ne postoji (ili još bolje: da SCG i dalje postoji ali bez CG), klasičan je defanzivan metod kojim se koštunjavo stanje svesti u Srbiji brani od upada realnosti. Samim tim, pitanje da li će Srbija ikad priznati Crnu Goru – jer pitanje da li će je priznati među prvima odavno već ne važi – odlaže se za neka šarmantnija vremena, kad srpsko priznanje više neće ništa značiti jer ga, potpuno nebitno, nitko neće ni zabeležiti.

Uopšte a naročito uopće, ispravno osećanje da bi Vlada Srbije volela da uspostavi moratorij na čitav politički život u Srbiji sve dok se ne oporavimo od referendumskog cg-poraza, nogometnog debakla u Nemačkoj, kapitulacija u pregovorima o Kosovu, sudar s evropskim sankcijama – ne samo da je vidljivo u prezrenju sopstvene nezavisnosti koje se Srbija javno gadi, već u besmislu politike koja je ostala bez svrhe: godinama smo se bavili drugima, uvek imali dežurnog krivca za sopstvene neuspehe – svejedno jesu li to Slovenci ili Crnogorci – da bismo se danas našli okruženi samim sobom, zaprepašćeni srbijanskom katastrofom na svakom koraku.

Baš u trenutku kad je po svim istraživanjima javnog mnjenja šešeljevska Srpska Radikalna Stranka (SRS) prešla 40 odsto podrške srbijanskih glasača, u Parlamentu je mafijaška skupina G17+ (šifra: Dinkić) senzacionalnom dedukcijom otkrila da radikali, vaistinu, postoje; povod političke svađe – da su radikali optužili ministarku G17+ poljoprivrede da joj porodica pripada "ustašama", jer je Ivana Dulić-Marković Hrvatica – pretvorio se u stupidnu propagandnu akciju da se SRS "zabrani" tobož zbog "jezika mržnje", kao da G17+ nije s tim istim radikalima sarađivao još pre nekoliko tjedana, kad je G17+ javno hvalio Tomislava Nikolića, radikalskog šefa, inače predsednika Anketnog odbora, koji je odlučno podržao oduzimanje mandata onim G17+ poslanicima koji su stali uz smenjenog Miroljuba Labusa.

PERO S ONOGA SVETA: EROTSKI ŠOKOVI
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.