Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
IZLET U PROŠLOST
13. rujna, 2006.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Proteklog leta proveo sam nekoliko dana u jednoj maloj kući na moru, izgrađenoj u vreme mekog socijalizma, kada su građani Titove zemlje napokon imali prava na kakvu takvu privatnu svojinu. U to doba počele su da niču sitne udžerice, mahom sabijene jedna uz drugu, uskih prostorija, sačinjene od jeftinog materijala i neudobne. Ta sabijenost dolazila je od one zamisli vojnog komunizma koja podrazumevala je stroj, vrstu, red, gde god je bilo moguće, pa su i vikendice iz doba prosvećenog komunizma uglavnom imale to svojstvo, soldata u četi, tek pristiglih na odsluženje vojnog roka. Tako je jedna kućica za odmor u godinama oko 1960. i sama pokazivala nekakvu zbunjenost, kako se oseća novak u armiji, remac.

Imao sam dosta muke da preživim u toj zgradici, ne samo zato što je ona već recimo sredovečna, pa ona je i građena tako da odmah bude stara, neupadljiva, skromna u svakom pogledu i sasvim nepraktična. Naravno da materijal koji ju je porodio bio je žalosnog kvaliteta, u socijalizmu je ionako teško nabaviti dve kvake istog porekla, veličine i izrade, osim ako nekim slučajem jednu ne pronađete u jednoj radnji, a drugu, odnekud istovetnu, u drugoj, veoma udaljenoj prodavnici. Kao da je nekakav zao duh razbacivao građevinske i ostale potrepštine širom republike, trebalo je mnogo strpljenja da se ponešto upari, kao što je u Brežnjevljevoj Rusiji bilo teško pronaći dve istovetne cipele, uvedene u isti par. Osim toga, svaka komunistička duša želela je da očuva ugled skromnosti, što je kućica spolja bila neupadljivija, njeni stanovnici bili su srećniji.

Ne znam, međutim, kako je napredovao kvantum sreće u tom društvu prošlosti od pre četrdesetak godina. Vrhunac milja bio je u potrpanosti sitnih članova familije po sicevima mizernog automobilčića koji ovaj odred šćastja vozio je ka kućerku na obali nekog otoka. Sve je u ono doba izgledalo kao pravo, samo se činilo da pripada nekoj civilizaciji patuljaka. To i danas osećam, boraveći u ovoj kući koja u evropskom razvoju poslednjih decenija nije uspela da poraste, ostala je ono što je bila, samo je još pojačala svoju bazičnu oronulost. Zato što je prva generacija njenih pučana mahom izumrla, ove kasnije koriste je onakvu kakva je, skoro šegačeći se njenim stanjem. Jer letovališno vreme mladi vitezi provode mahom izvan kuće, a kada se u ranu zoru onamo vrate svejedno im je da li su došli u indijanski logor ili ne.

Svaki postroj, posebno onaj kućevni, ima svoje organske zakonitosti, nešto u njegovom telu neminovno stari, kako se to događa i u korpusu ljudskom. Najpre su sva vrata ponešto spala, pa se jedva otvaraju, rondajući po podu i ostavljajući onde dubok trag, pipe nezaustavno kaplju čak i kada im se promene gumice, zidovi su se oljuštili a krov, naravno, sve češće curi, smrt doma neminovno se približava. Ali već i u času svoga rođenja ta skromna organska celina nije imala što joj je potrebno, čitava zamisao bila je u opštoj prikraćenosti, u odricanju od svake udobnosti.

To se, naravno, pokazivalo i na nameštaju. Koji je retko bio nov, smišljen za tek podignutu kuću, pre se onde našla gomila lupotina iz gradskih stanova, ono što je već godinama potezalo se po podrumima i tavanima, stare bakine fotelje, dedine stelaže, raspareni tanjiri i pribor za jelo, skoro sasvim probušene šerpe. Otud su prve kuće za letnji boravak bile slagališta otpada nekog prethodnog života, ono što je bilo skoro nepristojno koristiti u gradu, sada se normalno upotrebljavalo pod plavim nebom Jadrana mog.

Svetlosne godine dele taj period od današnje pomame kojom savremeni razbojnici kopaju svoje bazene a letovališta liče im na sumanute građevine iz latinoameričkih serija. Imati svoj izletnički dom krajem pedesetih, a biti sitan sindikalni funkcioner ili direktor provincijske tvornice akumulatora značilo je biti u nužnom smeštaju jednog nejasnog društvenog sistema: kako da se širimo po svojoj vikendici kad revolucija u Kini još uvek nije do kraja završena, a ona na Kubi tek je počela. Zbog toga je neophodno da se jedna vrata sudaraju s drugima kao što glumci naleću jedan na drugog u lošoj režiji. Nema ni jedne stavke ove kućice, a da je pogodna, utilitarna, udobna, sve je načinjeno dajući na znanje kako je život težak a pobeda svetske revolucije još daleko.

BERLIN APATRIDA: IZLET U PROŠLOST
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.