BOLNICA NA KRAJU FILMA

SADRŽAJ PRETHODNIH NASTAVAKA:

Kada bismo vam sve to prepričali, ne biste nam vjerovali. Prema tome...
 
TRIDESET I PRVA SCENA
 
Beograd. Dedinje. Rano jutro.
 
Boris i Tonči tumaraju uokolo.
 
TONČI: Av-av!
 
BORIS: Tonči, ostavi se otih pizdarija. Oslobodili smo se onega čovika pa više ne moraš lajat.
 
TONČI: Av-av!
 
BORIS: Ma vidi ga! Znan ja kolko si ti talentiran glumac bija. Da su ovi iz Jamerike imali zeru nosa, odveli bi te tamo i ti bi sto-posto dobija pasjoga Oskara za ulogu Lesi.
 
TONČI: Av-av!
 
BORIS: Daj, molin te, projdi se otega! Opet će kogod zvat macakane, pa di smo onda...
 
TONČI: Av-av!
 
BORIS: Jeben ti nedokazana čovika! Asti Gospu, evo nas isprid Kuće cvića! Ajmo ća povirit!
 
TRIDESET I DRUGA SCENA
 
Boris kuca na vrata Kuće cvijeća.
 
Nitko ne odgovara.
 
BORIS: Jema li koga?
 
GLAS IZNUTRA: Naprijed, drugovi!
 
BORIS: Asti Gospu, ma koju Gospu, šta ja pričan pizdarije... Asti drugaricu Dolores Ibaruri La Pasijonariju, je li ovo glas druga Tita?
 
GLAS IZNUTRA: Šta čekate, drugovi?
 
TONČI: Av-av!
 
Ulaze.
 
GLAS IZNUTRA: Je li to moja omiljena pudlica?
 
BORIS: Nije, druže Tito... Ovo je vaš virni Reks, šta van je spasija život na Sutjesku.
 
GLAS IZNUTRA: Zar on nije mrtav?
 
TONČI: Šta se on čudi?! Kao da je on živ! 
 
BORIS: Tonči, kako to moreš reć?! Drug Tito živi vječno.
 
GLAS IZNUTRA: Tako je, druže.
 
BORIS: Jesan ti reka...
 
GLAS IZNUTRA: Pa šta ima, drugovi?
 
BORIS: Pa, druže Tito, bojin se da nan ne bi povirova kad bi ti sve ispričali...
 
GLAS IZNUTRA: Kako Jugoslavija, drugovi?
 
BORIS: A ovi... Dobro je, dobro je...
 
TONČI: Samo što se više ne zove Jugoslavija nego CEFTA.
 
GLAS IZNUTRA: Kakvo je to ime?
 
BORIS: A smišno, druže Tito, smišno... To je jedna, ka ajmo reć, skraćenica koja znači Centralna Europska Federacija Titovskih Ambicija... (Šapće.) Tonči moj, dobro san se ovo sitija...
 
GLAS IZNUTRA: Ne razumem, drugovi. Šta je falilo Jugoslaviji?
 
TONČI: Moldavija.
 
GLAS IZNUTRA: Kakva Moldavija?
 
BORIS: Ona koja je ušla u tu zajednicu.
 
GLAS IZNUTRA: Znači, drugovi, vi ste zajebali i Brežnjeva... Svaka čast, drugovi, svaka čast! Moram ja to da vidim...
 
Mramorna ploča se odškrine.
 
Tonči panično istrči iz Kuće cvijeća.
 
BORIS: Tonči, stani! Di ćeš...
 
TONČI: Iđem zatvorit oni šampanjac šta sam ga otvorijo kad je umra!
 
GLAS IZNUTRA: Kakav crni šampanjac, barabo jedna?!
 
TONČI: Nije Bakarska vodica, očiju mi, nego Fruškogorski biser!
 
Boris trči za Tončem.
 
TRIDESET I TREĆA SCENA
 
Boris i Tonči dotrče pred kliniku za kardiovaskularne bolesti na Dedinju.
 
PORTIR: Gde ćete, drugari?
 
BORIS: Ajme, šjor, šta nan se dogodilo... Evo, drug Tito usta iz greba i trči za nama...
 
PORTIR: Šta, bre, lupetaš?! Kako ćopav čovek može da trči?!
 
TONČI: A kako su moje kokoše mogle letat kad bi im ja okinijo glavu?!
 
PORTIR: Drugari, bojim se da ste omašili objekat. Ovo je kardiovaskularna, a psihijatrija je tu u blizini.
 
BORIS: Ma koja psihijatrija? Oli ste moga druga Batu odveli na psihijatriju?
 
PORTIR: Vidim ja da si ti u tu svoju glavudžu pomešo i druga Titu i druga Batu... Ajde beži, bre, dok te nisam dovatio ovim pajserom!
 
Izguruje Borisa i Tonča iz klinike.
 
TRIDESET I ČETVRTA SCENA
 
Boris i Tonči sjede na klupi pred psihijatrijskom klinikom.
 
BORIS: Tonči moj, ne znan bi li uša oli ne bi?
 
TONČI: Bolje ti je ne ulazit, jer te neće pustit van.
 
BORIS: A kako ću vidit moga Batu?
 
TONČI: A štaš ga gledat?! Sigurno ni njemu nije do toga da ga ti gledaš.
 
BORIS: More bit da si u pravu... Da mi je samo znat od čega je bidan poludija...
 
TONČI: Sto-posto od čežnje.
 
BORIS: Kakve čežnje?
 
TONČI: Za tobom.
 
BORIS (skromno): Jemaš ti pravo, moj Tonči.
 
TRIDESET I PETA SCENA
 
Mrak pada na beogradske ulice niz koje se vuku Boris i Tonči.
 
Zastaju kraj jedne topole.
 
BORIS: Dobra večer i vama... Vidiš, Tonči, ovod me se i stabla sićaju...
 
Dok Boris razgovara s topolom, njezine gole grane počinju listati.
 
Potom olistava čitav Beograd.
 
Sva stabla mašu Borisu i Tonču.
 
Odjavna špica uz pjesmu «A sad adio».
 
Boris i Tonči preko Brankovog mosta idu u susret Oliveru Dragojeviću. Kečige iz Save mašu, mašu, mašu...
 
(Kraj.)