Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
PJESME I KOBASICE
11. siječnja, 2007.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Pre mnogo godina - nisam se još bio ni rodio - moj otac držao je radnju mješovitom robom, to su one nekadašnje čarobne prodavnice koječega, u kojima, za mene interesantnije od svega što se prodavalo bile su police, rafovi, pretinci u kojima ta roba je stajala. Tako ovaj kolonijal, negde u provinciji Hrvatske, utanačio je za mene smisao artikulacije, registra, kataloga, kao da se ceo svet mogao razvrstati na način kako je tata Luka raspoređivao svoje maslinke, bombone, rižu i fino prženu kavu. A kako je moj roditelj bio više fantast i amater nego trgovac po vokaciji, te je svojim sugrađanima davao odviše na veresiju, trgovina je propala, ostao je samo smisao za razvrstavanje, raspoređivanje i pakovanje, ta primenjena taksinomija zatekla je moj dolazak na svet. Najposle, nakon komercijalnog brodoloma firme ĆOSIĆ, ostalo je ono što nakon svake brodske havarije pluta po površini, zamamne kutije od nekadašnje robe, natpisi sa pretinaca pojedinih artikla, mustre i trgovačke knjige vrlo lepih zaglavlja, koje opisivale su negdanje blagostanje tog egzotičnog prostora, dokaz da smo ipak, nekoć bili stanovnici jednog rajskog otoka.

U herojsko doba ruskog futurizma, dvadesetih godina prošlog veka, mnogo se polagalo na poetiku reklama. Tako je pesnik Vladimir Majakovski crtao i pisao afiše u slavu dečjih cucli ili cigareta; pada mi na pamet kako obe ove stvari otkrivaju nekakvu oralnu fiksaciju. Kao da je sav onaj metež revolucije rusko društvo moralo da proguta, kako zna i ume. Trebalo je da pesnikovi epigrami i karikature, ornamentika jedne kolonijalne radnje istorije, pomognu u tome. Uz ostalo, propagandizam Lenjinovog preokreta, Werbung novog života, imao je sreću da bude u rukama darovitih majstora - parole, plakate i političke slikarije posle 1917. posedovale su svoje pikturalne vrednosti, bile su likovno uverljive i lepe.

Naravno da estetika reklama seže u mnogo dublju prošlost: već su srednjovekovni cimeri iznad krčmi značili neku vrstu afiša za ono što se unutar tih veselih institucija dešavalo. Slede hodajući oglasi koje nose ulični reklameri po gradovima rane Evrope, ilustrovane informacije po prvim dnevnim glasilima, najzad one detinjaste vinjete koje su, posebno u devetnaestom veku, preplavile kutijice sa bombonama, sa puderom i sa mirišljavom solju.

Kasnije, futurizam koji najavljuje epohu brzine, automobilizma i sveukupne mehanizovanosti uzdiže pesništvo oglašavanja u jednu sferu koja više ne može da se izostavi iz umetnosti, artizam je konačno prodro u stvarnost, ova je napokon postala nešto kao napravljena stvar, objekt kreacije.

Pop-art sa polovine dvadesetog stoleća čini korak dalje, njegov duh zapravo je duh reklamiranja najtrivijalnijih pojedinosti iz života, koje, pokazalo se, u sopstvenoj sadržini poseduju grumen artizma, svet je još sigurnije obnarodovan kao donekle veštačka tvorevina. Tome su doprineli gigantski spomenici posvećeni telefonu i čajniku Claesa Oldenburga, ali i sve ono što je u Rauschenberga i Warhola od gole afiše činilo rembrandtske i vermeerske slike našeg doba.

BERLIN APATRIDA: PJESME I KOBASICE
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.