KIŠ NA METI MITRALJESCA
Ivan ČOLOVIĆ
17. siječnja, 2007.

Otkud toliko rugobe – o kojoj Limonov piše u svojoj autobiografskoj priči "Balkanski pisac" - na jednom mestu, kod jednog čoveka, Danila Kiša? Odgovor se krije u poreklu junaka priče. "Definisati tačno ko je on", priča Limonov, "mislim da to ni sam nije mogao: u njegovim žilama su tekle mađarska, srpska, ciganska i jevrejska krv, kao minimum". Ovakvo povezivanje genetskog porekla, fizičkog izgleda i moralnih osobina predstavlja jedno od opštih mesta rasističke antropologije, koje su obilato rabile fašistička umetnost i književnost

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Da li su Radovan Karadžić i Eduard Limonov čitali Kiša? To neobično pitanje postavio je poljski književnik Kšištof Varga, govoreći na jednom skupu posvećenom Danilu Kišu, koji je juna 2005. godine održan u Beogradu. Poljski književnik je tom prilikom izrazio sumnju da je Kiš u svojoj zemlji zaista bio poštovan i čitan pisac. Jer da je to zaista bilo tako - razmišljao je Varga - da su zaista ljudi u bivšoj Jugoslaviji voleli i čitali Kiša, onda ti ljudi verovatno ne bi dozvolili da u njihovoj zemlji izbije rat, ne bi bilo nasilja i stradanja, ne bi bilo zločina u Srebrenici.

Razvijajući tu ideju, Varga se setio Karadžića i Limonova, odnosno one poznate scene iz 1993. godine, ovekovečene na filmskoj traci, u kojoj vidimo ovu dvojicu kako stoje na nekom položaju sa koga Karadžićeve snage pucaju po Sarajevu, i vidimo kako Limonov iz mitraljeza ispaljuje jedan rafal na grad u oblacima dima. "Da li su ona dva pisca koja su se srela na brdu iznad spaljenog Sarajeva, Karadžić i Limonov, da li su čitali Kiša", pitao se Varga.
 
Nedavno smo dobili delimičan odgovor na ovo Vargino pitanje. Sada znamo da je od one dvojice pisaca koje smo videli kako se šepure na brdu iznad Sarajeva u plamenu, da je bar jedan od njih čitao Kiša: onaj s mitraljezom, Limonov. O tome nam on sam govori u autobiografskoj priči pod naslovom "Balkanski pisac", koju možete pročitati u "Književnom listu" od 1. januara 2007. godine, u prevodu Radmile Mečanin. Danilo Kiš je jedan od junaka te priče, on je balkanski pisac iz njenog naslova.
 
Ipak, o svom čitanju Kiša, Limonov ovde govori samo uzgred. Tako saznajemo da je on pročitao, kako kaže, "jednu njegovu knjižicu džepnog formata", i da mu se ona uopšte nije dopala. Otkrio je da se tu radi o temama karakterističnim za disidentsku književnost, o ratu, o logorima i tome sličnom. Ali, na žalost, seća se Limonov, "u sve to bilo je dodato nekoliko kofa dobrih balkanskih užasa i nadrealističkih svireposti".
 
"Prljavko Danilo"
 
Još gori, daleko gori utisak na Limonova ostavio je čovek koji je ovu bezvrednu disidentsku knjižicu napisao, to jest "prljavko Danilo". Da, tačno tako, dobro ste čuli: "prljavko Danilo". Tako Limonov naziva Kiša. Uopšte, prljavo je osnovni ton Kišovog portreta koji ćete ovde naći, nečistoća je tu istaknuta kao njegova najupadljivija, glavna osobina. Limonov ga je naslikao kao jednu pre svega neoprostivo, odvratno prljavu osobu. "Prljavko Danilo" je uz to i veoma ružan, a i ponaša se ružno, nametljivo. To je, kaže Limonov, opisujući svog junaka, jedna "nevelika izborana nosata njuška na pogurenom kosturu. Uska ramena. Bučna narav". Saznajemo i to da Danilo ima bezobrazan običaj da nepoznatim osobama odmah govori "ti" i još goru naviku da sagovornika stalno prekida, gurajući ga svojim prljavim prstima. Kad smo se upoznali, priča Limonov, "prljavko Danilo je odmah počeo da mi govori 'ti'". "Čak i za mene, surovog džeklondonovskog junaka", dodaje on, "Danilo Kiš je bio težak sa njegovim tikanjem, prekidanjem sagovornika, navikom da krive, ne baš čiste prste gura u prsa sagovornika".
 
Bučni i nevaspitani "prljavko Danilo" voleo je – kao što se moglo i očekivati – da đipa uz cigansku muziku. To je pisac ove priče otkrio prilikom njihovog poslednjeg susreta, u Budimpešti 1987. godine. Ali zbog nečega se u tom trenutku ovaj neotesani "balkanski pisac" neočekivano upristojio. I Limonov je ubrzo saznao šta je bilo to što je Kiša smirilo i dovelo u red: bolest, rak. "Video sam ga", piše on, "1987. u Budimpešti. Uz ciganske violine je igrao neki divlji ples. I bio je vrlo pristojan. "Ima rak", rekao mi je neko od prisutnih za stolom. – "On zna".
 
To je, reklo bi se, jedna od poenti priče o balkanskom piscu, prljavku Danilu. Njegovu divlju balkansku prirodu, narav ovog nepojamnog mešanca, mogla je samo bolest da omekša, da uljudi, da takoreći pročisti. Ali priča ima još jednu poentu i ona je, nema sumnje, važnija. Nju čini ono mesto u priči gde nam Limonov sugeriše šta bi mogao da bude uzrok neobične fizičke i moralne ružnoće prljavka Danila.
 

KIŠ NA METI MITRALJESCA
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.