Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
RIBLJA CECA
17. siječnja, 2007.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Gola matematička činjenica da je Srbija već 110 dana u neprekidnoj političkoj kampanji – svejedno da li je reč o ustavnom Referendumu ili parlamentarnim izborima – izgledala bi sasvim zabavno iscrpljujuća da nije reč o državi u kojoj ama baš ništa nije normalno; podsećanjem da se za Koštuničin Ustav glasalo i kralo puno dva dana, otvorena je mogućnost za maratonsku izbornu kampanju, valjda pod uverenjem da Srbima za svaku odluku treba duplo više vremena nego ostalim brzopoteznim narodima.

Od samog početka, karte su uglavnom bile otvorene: Vojislav Koštunica objavio je koaliciju "narodnjačkog bloka" zajedno s Velimirom Ilićem (pomahnitalim ministrom za kapitalne investicije) i izvesnim Draganom Markovićem zvanim Palma, vlasnikom grada Jagodine, nekadašnjim velikim prijateljom Željka Ražnatovića Arkana, igrajući na kartu "domaćinske Srbije" i odbrane Kosova; radikali su iz Holandije čekali dobre vesti – da Šešelj otegne papke i da smrt Vojvode bude njihov najveći predizborni adut, ali kad se dr. Voja vratio hrani i nezarđalom kašikom počeo da kusa, morali su prvo da objašnjavaju kako je Šešelj trijumfovao da bi ga zatim, u kampanji, potpuno zaboravili, vrativši se svojim izvornim fašističkim korenima i obećanjima.
 
Nesrećna Demokratska stranka predvođena još nesrećnijim Borisom Tadićem, ushićena partijskim istraživanjima da će svakako biti jedna od najjačih partija u Parlamentu – nikako nije odustala od bolesne ideje da zajedno sa Vojislavom Koštunicom formira buduću Vladu, čak i onda kad je sam Koštunica tu ideju prezrivo odbijao, ne želeći da se izjasni tko mu je draži: demokrate ili radikali. Tek u poslednjih sedam dana, stidljivo, Demokratska stranka setila se LDP-koalicije kao svog mogućeg partnera, ali ni od ljubavi za Koštunicom nije odustala; ta bolesna erotska potreba da osvoje partnera kojeg za njih zabole ona stvar – mesto je mentalnog razdora za svakog normalnog glasača odavno uverenog da je svaka koalicija s poludelim Koštunicom unapred osuđena na propast.
 
Šizofrena DS, raspolućena između patološke potrebe za vlašću sa Koštuničinom DSS i programskih ciljeva bliskih LDP-koaliciji, ponaša se kao onaj Buridanov magarac koji nikako da se odluči između dva plasta sena, pa na kraju ugine od gladi. Sama DS ideja da se Koštunica može pacifikovati, da je to nekakav materijal za obradu ili čovek koji nešto novo može da shvati – pala je u vodu prošle subote kad je Koštuničina koalicija organizirala doček Srpske nove godine u centru Beograda.
 
Koncert čija je glavna zvezda bila Ceca Ražnatović, Arkanova udovica, uz prisustvo Riblje čorbe, Ramba Amadeusa, grupe Eyesburn, trubača i nekakvih zabavnjaka – teorijski je, bar u muzičkom kurvanluku, probao da pomiri nepomirljivo i da pokaže koliko je drug Koštunica u pravu kad kaže da "nema dve Srbije" i da je sve ovo "jedna Srbija" u kojoj "narod najbolje zna". Nije nam jedino objašnjeno da li je u pitanju isti narod: onaj koji je trinaest godina, od 1987., bez frke, glasao za Miloševića – valjda zato što "najbolje zna" – ili je u pitanju neki novi narod koji je Koštunicu prihvatio kao novog Miloševića. Odgovor smo dobili u prisustvu sto-dvesta tisuća Cecinih fanova koji su stigli na free-concert, pomalo svesnih da nije u pitanju samo narodnjačko-zabavnjačka fešta, jer su u publici, kao glavne zvezde, bili premijer Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Sanda Rašković-Ivić, mnogobrojni ministri i, naravno, neizbežni Matija Bećković.
 
Onog časa kad je Ceca Nacionale pozdravila Koštunicu kao "ujedinitelja" i "voljenog premijera", maltretirajući publiku da skandira DSS slogan "Ži-ve-la Srbi-ja", doček pravoslavne New Year ušao je u fazu političke odmazde kad se mikrofona u nacionalnom delirijum tremensu dočepao Bora Đorđević, pevač Riblje čorbe; isti taj Đorđević koji je još 1988. nosio majicu sa likom Slobodana Miloševića, ne skidajući istu dok se ona od srpskog SPS mirisnog znoja nije raspala nekoliko godina kasnije, ostavio je Miloševića onog časa kad se multiplikovano zaljubio u Radovana Karadžića, Gorana Hadžića, Milana Martića i Ratka Mladića, da bi krajem devedesetih otkrio ljubavnu iskru u škiljavim očima Vojislava Koštunice koji se seksualno ponudio kao zbir svih prethodnih Đorđevićevih ljubavi.
 

PERO S ONOGA SVETA: RIBLJA CECA
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.