SUNDAY NIGHT FEVER
Petar LUKOVIĆ
21. veljače, 2008.

Kristalna beogradska noć u kojoj je srpska policija imala patriotski zadatak da pokaže simpatije prema kolektivnim izlivima Kosova u mozak, i koja je trajala i traje nekoliko dana, bez namere da se okonča, postavlja nove standarde političke akcije: šta li će se tek desiti kad Hrvatska prizna Kosovo? I tko je rekao "Idea"? Poslednjih 24 časa, nasilje iz Beograda i ostalih srpskih gradova fokusiralo se na severni deo Kosova: eksplozije, bombe, dizanje u vazduh graničnih prelaza – integralni su deo srpske strategije da se ni po koju cenu ne dozvoli da "lažno Kosovo" ostvari plan jedinstvene države

< > | cijeli članak | verzija za tisak

U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću "Lounge", u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru, izgorelo osam mladih ljudi. Besan što su ga iz kafića izbacili zbog pijanstva i nasilničkog ponašanja, ubica je upaljačem zapalio jamboliju kojom su obloženi zidovi kafića: za samo nekoliko minuta "Lounge" se pretvorio u Danteov Inferno: pokojnike su identifikovali preko DNK jer su, naprosto, sagoreli.

Pitanje: kakav je to mozak spreman da ubije, zapali, uništi, poništi ili likvidira osam života mladih ljudi (koji su bizarnom ironijom bili ili najbolji studenti ili deca kojima bi se svako ponosio), odjednom više nije lokalna anamneza, već slika Države u kojoj su ovakvi debili odrasli. U poređenju sa novosadskim ludakom (koji po vrlo strogim srpskim zakonima može biti osuđen najviše na 12 godina robije zbog ugrožavanja javne bezbednosti ili već neke takve romantične definicije), ono što se iste večeri dešavalo u Beogradu – gde se palilo, žarilo, razbijalo, uništavalo u navodno spontanim, ali savršeno organizovanim profašističkim protestima u kojima je svaki nacistički odred s hitlerovskim pozdravom odradio svoj zadatak – izgledalo je kao veselo kombinovana Srpska Slika gde se učinak pojedinca upaljačem sukladno, ali vatreno slaže sa kolektivnom traumom u kojoj je sve dozvoljeno, svejedno da li je osam mrtvih u novosadskom kafiću ili stotine povređenih na ulicama države, koja Nasilje uvek vidi kao jedini izlaz, večito alibi-objašnjavajući da su u pitanju frustracija, zavera, vaskoliki neprijatelji, mržnja prema pravoslavlju ili sankcije – ta slika izgorelog novosadskog kafića koji nikakve veze s politikom nije imao, ideološka je freeze-frame fotografija režima koji nema vremena da se bavi banalnim detaljima oko osam mrtvih dok u istom trenutku Kosovo proglašava nezavisnost.

Jer, ako vest o smrti nesrećnih Novosađana stigne u 26. minut u državni RTS "Dnevnik", a da prethodno vidimo i čujemo svaku državotvorno-ministarsku budalu koja lamentira nad Kosovom, odbijajući da prizna da se u Prištini desilo ono što se desilo – onda smo gospodo, rekao bi Winston Churchill, u "velikom problemu". A je li Vojislav Koštunica uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Boris Tadić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Tomislav Nikolić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? Naravno da niko od njih nije ni pomislio da je osam mrtvih u kafiću nešto bitno što bi nas u danu kad je Kosovo postalo nezavisno skrenulo s puta – važno je samo da nekako, bilo kako, čak i nikako zadržimo Kosovo u okviru Srbije, ostalo su trice i kučine, This Is Serbia!

01. FRIDAY ON MY MIND: DAN DRŽAVNOSTI ILI KOŠTUNICA NA KONSULTACIJAMA SA KARAĐORĐEM: "Došli smo u Orašac da se posavetujemo sa Karađorđem", rekao je premijer Koštunica na proslavi Dana državnosti Srbije, ne objašnjavajući tehničke detalje konsultacija; hoće li Koštunica Vojislav lično iskopati mrtvog Karađorđa i s kosturom u komadima voditi sadržajan i konstruktivan razgovor, ili će dead Karađorđe lično ustati iz groba, otresti prašinu, i sa sekirom u ruci pristupiti pregovorima glede Kosova, jer, o čemu bi se sa srpskim premijerom moglo razgovarati 48 sati uoči kosovske nezavisnosti?

Budući da su razgovori između dva mrtvaca, Koštunice & Karađorđa, ostali nedostupni javnosti, jedino smo čuli dr. Voju koji se vratio sa briefinga sa koštunjavim ostacima Karađorđa; odmah nam je – ustanički – poručio da "Srbija brani pravni poredak i budućnost sveta". Ovo sa budućnošću sveta već smo 1999. čuli od Mirjane Marković: ili je Karađorđe bio drogiran šljivovicom dok je ovako nešto savetovao Koštunicu ili se Koštunica nudistički predao Matiji Bećkoviću koji mu je za ovu priliku pisao budalaštine tipa da je "u našoj istoriji, ovo prvi put da otimači od nas traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski pozdravimo otimanje Kosova.

Da potpišemo da nije naše - ono što vekovima jeste naše. Da priznamo kako nismo sa Kosova, odakle jesmo". Bećkovićevo-mirjanamarkovićevski-pastiši koji lirski poništavaju razliku između Matije & Mire, dosegli su Koštuničin erotski ego u rečenicama tipa: "Svet nas pita - koliko košta to što vi Srbi jeste? Koliko košta vaše sećanje? Pošto je vaša istorija? Koliko kvadratnih metara imaju vaši manastiri, pa da vas obeštetimo. Bolje je da vam platimo da budete nešto drugo. Isplati vam se da budete nešto drugo, a ne ono što jeste. I još više, da potpišemo kako na sve to pristajemo. Da kaznimo i sami sebe.

SUNDAY NIGHT FEVER
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.