Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
LOPOVI I ŽANDARI
20. veljače, 2008.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Nedavno sam u jednoj beogradskoj knjižari otkrio da pisac može onde pronaći neko novo izdanje vlastite knjige, ali potpisane tuđim imenom. Tome se tamo niko ne čudi. Pa kažu kako je čuvena Antologija srpske poezije Bogdana Popovića osvanula pod drugim naslovom, kao delo nekog novog sastavljača. Tako je ovaj klipan prisvojio knjigu koja je već osamdeset godina školsko štivo, samo što je u nju ubacio i tri-četiri svoje idiotske pesme.

Time se u domenu lirskih događaja obznanjuje ono što je sukus društvenog ponašanja u dobrog dela današnjih Srba. U našem detinjstvu postojala je igra, možda još uvek važeća, "lopova i žandara". U njoj smo se delili na dva tima, pa su jedni jurili druge, dok ih ne pohvataju. Sve je proticalo u veselju i u velikoj buci koju su deca dizala, iako se nije tačno znalo šta su oni u ulozi "lopova" poharali.

Setio sam se toga baš ovih dana u Beogradu; u jednoj srpskoj palanci nestao je dvanaest metara dugačak kontejner, težak desetak tona, parkiran ispred same mesne policijske stanice. Tamošnji šef, žandarski, kune se da mu se tako nešto nije dogodilo u životu, a ipak, nečuveno teškom i glomaznom kontejneru nekoliko dana nije bilo ni traga. Odmah se ustanovilo da su za takvu otimačinu bile potrebne bar dve dizalice, koje prave priličnu larmu, trebalo je i nešto učesnika u ovom poslu, svejedno, niko ništa nije primetio, krađa kao pojav, u zemlji Srbiji neprimetna je dogodovština.

Postojao je u Dickensovom romanu onaj kurs za mlade lopove: educirani su kako izvući neprimetno nekome novčanik ili časovnik iz džepa. Ali kako izvući ispred nosa policijske postaje kontejner od dvanaest tona, o tome mračni Fegin iz drevne knjige nije znao ništa. Ostaje mi da pomenem Davida Koperfilda, ne onog Dickensovog, već našeg savremenika, žive legende, mađioničarske. Koji na svoj opsenarski način odnosi ljudima na očigled čitave građevine, tornjeve, katedrale. To se valjda događa i u Srbiji. Jer u ovom poslu samo je potrebno zamajati publikum bilo čime, dok se nekom svetlosno-iluzionističkom igrarijom onaj Eiffelov toranj ne skloni nekud u stranu. Mislim da je narod serbski veoma podložan ovoj operaciji, dovoljno je da ih nečim zamajavate koji čas, a već bi se u predsedničkim dvorima našla protuva koja im može upropastiti život. Nedavno se upravo odigravalo tako nešto, jedna grupica veštaka i veštakinja koja sedi u klupama srpskog parlamenta pokušavala je ovu ujdurmu, opsenarsku i mađioničarsku. Moglo se dogoditi da tim putem nestane i Srbija, u koju se ovi majstori kunu, a da na njenom mestu ostane jad i beda. U isto vreme veseli narod srpski spremao se za praznike, galamio je po neočišćenim ulicama, jer Srbija tih dana beše na teškoj poledici, a zapravo polomljenih glava bilo je začuđujuće malo.

Onda pomišljam da se sve može okrenuti na neku stranu artificijelnu, moguće da je ovo drpisanje svega i svačega neka vrsta dadaističkog pučkog teatra koji narodi većinom veoma vole. Cirkus nekakav, a ne nešto ozbiljno. Setimo se kako je u najtežim godinama Staljinovog režima, a i kasnije, cirkus bio opšteprihvaćena zabava u Sovjeta. Onde, gde se nije mogao čitati Kafka i Joyce, gde nije bilo Marcela Duchampa ili Freuda, bilo je cirkusa sa mečkom zvanom Miška, toga je bilo. Da igra mečka, to je ideal tolikih regiona, a da se ovo izvede potreban je samo onaj nesrećni Rom, koji tog medveda, uvezanog u lance, goni od vašara do vašara, pa se ovaj, pod batinom, uspravlja na zadnje noge i pocupkuje.

Naši narodi, razbacani po onom širokom prostoru tranzicije, možda su ipak najveseliji narodi uopšte, ili samo najluđi. Zar nije tamo, u vreme našeg mekog socijalizma nastao poznati spor: jedan je tužio sustanara što pravi grimase, drugi je odgrizao uvo blagajniku kućnog saveta. Vidim da se i danas ovo ponavlja. U Češkoj je jedan tražio da mu prolaznik kaže koliko je sati. A kako ovaj nije imao sat pri sebi, čak je zavrnuo i rukav da bi to dokazao, taj ga je ugrizao za ruku.

E, pa eto vam sada takve zabave, cirkuske i iluzionističke, stajao je kontejner na urednom parkingu, a onda je u čas nestao. Zar nije tako nešto izveo i naš konceptualni umetnik Petercol, po čijoj ideji nestala je jedanput crkva svete Eufemije, u Rovinju. Samo što je bogomolju umetnik kasnije uredno vratio rovinježima, kako vernicima, tako i nevernicima.

BERLIN APATRIDA: LOPOVI I ŽANDARI
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.