PROKOCKANI OKTOBAR
Bojan MUNJIN
26. ožujka, 2008.

Peti oktobar 2000. i rušenje Miloševića imali su potencijal jedne demokratske revolucije, ali njezine vođe nisu imale niti jedinstvo niti ubeđenje da bi se ta revolucija mogla izvesti do kraja. U ovih osam godina mi smo sve prokockali; pokazali smo se neiskrenima, nesolidnima, nejedinstvenima, slabima i sklonima korupciji, i ni iz daleka nismo ispunili očekivanja građana. Proevropska orijentacija Srbije u ovom trenutku visi o koncu, i što bismo rekli mi ovde, neka je Bog u pomoći Borisu Tadiću 11. maja na izvanrednim izborima. Možda je Srbiji danas, ovakva kakva jeste, potrebno još jedno čistilište

< > | cijeli članak | verzija za tisak

- Pred izvanredne parlamentarne izbore 11. svibnja, kada postoji realna mogućnost da radikali (zajedno s Koštunicom) osvoje vlast, čini se da su anulirani svi pozitivni efekti promjena nakon rušenja Miloševića. Kako to objašnjavate?

- Historijski gledano, Srbija, bolje rečeno njena politička elita, pati u poslednjih trideset godina od jedne bolesti i za tu bolest najprecizniji je onaj naziv koji je došao iz Hrvatske - srbokomunizam. Taj srbokomunizam kao ideologija formirao se krajem 60-ih godina prošlog stoleća kada su se u jednu ideologiju povezali jedan vulgarni nacionalizam zasnovan u dobroj meri na zloupotrebi historijskih činjenica, i jedan rigidni tip vladavine nasleđen iz komunizma. Ta vrsta kontradiktornosti između nacionalne identifikacije i funkcionisanja demokratskih institucija bio je najteži deo problema i za vreme trajanja obe Jugoslavije. Takva ideologija pojavljivala se u Srbiji na različite načine i u različitim trenucima i ona je konačno postala dominantna u 90-ima, na žalost, nastavila je da traje do danas. Milošević, Šešelj i Koštunica samo su protagonisti takve ideologije.
 
- Ipak, demokratska opozicija protiv Miloševića pojavila se već početkom 90-ih?
 
- To je istina, ali odgovor na tu mešavinu nacionalizma i autoritarne vladavine nije postojao u dovoljno definisanom obliku ni tada ni danas. Mi smo se trzali i borili protiv Miloševića mnogo više spontano nego što smo bili sposobni da artikulišemo jednu pravu političku suprotnost takvoj vladajućoj ideologiji. Zato je u svim demokratskim pokušajima od 9. marta 1991., preko studentskih demonstracija 1996. i rušenja Miloševića 2000. do danas taj odgovor ostao nedorečen. To je ta nemogućnost srpske elite da pronađe odgovor o budućnosti Srbije, njenom ustrojstvu, mestu u Evropi, odnosu sa susedima i sa samom sobom - nezavisno i od nacionalizma i od nasleđa komunizma. Filozofski gledano, suština tog "trećeg puta" jest to da ja imam pravo da mislim svojom glavom, bez obzira da li pripadam Srbima, Hrvatima, komunistima, hrišćanima ili bilo kome, i da kao građanin mogu da mislim šta hoću i da govorim to što mislim ma koliko to bilo suprotno jednoj, drugoj ili ne znam kojoj vladajućoj ideologiji.
 
Otpor vlastima
 
- Kako objašnjavate činjenicu da se devedesete godine pojavljuje jedna Demokratska stranka, s ozbiljnom građanskom tradicijom i respektabilnim ljudima, poput Zorana Đinđića u njezinom vodstvu?
 
- U Srbiji tradicionalno postoji - ako hoćete od Karađorđa - težnja otpora vlastima. Vrlo često taj je otpor bio buran, šaren i razbarušen; na fotografijama to izgleda veličanstveno kao što je bio 9. mart 1991. ili pobuna studenata koja je trajala tri meseca ili peti oktobar kada su svet obišle snimke rušenja Miloševića. Demokratska stranka, koja je postala dominantna demokratska snaga nakon pada Miloševića, ostala je nejedinstvena i ideološki neujednačena, kakva je bila i pre Drugog svetskog rata i za svo vreme njenog trajanja do danas. Jedno je politička vizija levo orijentisanog Dragoljuba Mićunovića, druga je Zorana Đinđića, treća Borisa Tadića, četvrta Borisovog oca Ljube Tadića, koji je desna ruka Dobrice Ćosića (koji je, pak, u toj stranci uvek imao jedno posebno mesto), peta onog notornog nacionaliste Gojka Đoga koji je i osnivač te stranke...
 
Generalno gledano, u srpskoj političkoj eliti povezala su se dva strašno opasna elementa. Jedan je ta ideološka nejasnoća opterećena autoritarnim nasleđem; drugi je jedan vrlo visoki stepen neznanja i intelektualne inferiornosti. Ta inferiornost u srpskoj eliti stalno ju je vukla prema poznatim principima nacije, a ne prema emancipatorskim principima razvoja društva.
 
- Pred parlamentarne izbore u svibnju javno mnijenje u Srbiji čini se više vjeruje onim strankama (Radikalima i Koštuničinom DSS-u) koje kažu da Srbija neće ulaziti u Evropsku Uniju bez Kosova? Zašto je danas toliko moćan jedan povijesni mit iz 14. stoljeća?
 

PROKOCKANI OKTOBAR
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.