Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
LENTE ZA BLENTE
27. svibnja, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Novolepršava srpskohrvatsko-hrvatskosrpska ljubav čije hippie-raspoloženje garniraju izjava SCG predsjednika Svetozara Marovića da je ulazak Hrvatske u Europu "i naš uspjeh", te genetski lapsus potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa koji je "jugoistočnu Evropu" iznenada pretvorio u "jugoistočnu Srbiju", nastavljena je – na klasično srpski način – predizbornom predsedničkom kampanjom u kojoj tzv. Hrvatska, izgleda, nema šta da traži. Dvadesetak dana uoči prvog kruga izbora, totalni favorit – Tomislav Nikolić, oficijalni Šešeljev zamenik – svakodnevno objavljuje da ga pomenuta “Hrvatska” ne interesuje, da nema šanse da ode u “tu zemlju”, da ga jedino zanima povratak prognanih Srba na “svoja ognjišta” i da, ukratko, zemlja zvana Croatia za njega lično, predsednički, ne samo da nije zanimljiva, nego je nepostojeća, nelegitimna, kriminalna, odvratna, odnosno, citatom iz menstrualnog tabloida Kurir: “Mene ne interesuje šta radi HDZ ili bilo koja stranka u Hrvatskoj. Mene interesuje hrvatska administracija. Kad Srbi budu tamo mogli bezbedno da žive, onda ću moći da pohvalim vladu koja im to bude omogućila. A ne da hvalim nekog zato što priča engleski i nemački i što priča lepo kako će da mu izgleda država.”

Lijepa latinična vijest da će se, izgleda, na predsedničko mjesto ustoličiti ćirilični Tomislav Nikolić, građevinski tehničar – koji, po svim prognozama, ubedljivo vodi – samo je dio izbornog cirkusa sa ukupno petnaest predsedničkih kandidata među kojima su, rave-otkinite, Princeza Jelisaveta Karađorđević (kandidaturu podnela u društvu šefa “Belih orlova” Dragoslava Bokana, ratnog zločinca), nekadašnji vojni komentator RTS-a Milovan Drecun (hrvatski: primitivnija varijanta Miroslava JNA Lazanskog, s identičnim patriotskim ishodom), Borislav Pelević, Arkanov zamenik, tvrdokorno opsednut nacionalnim manjinama, zaverama i sopstvenim priznanjem da je za vreme najnovijih događaja na Kosovu Srbima “davao oružje”, kao da je to nešto što se podrazumeva i što se od Arkanovih naslednika sportski očekuje; ima ih još – tu je izvesna Ljiljana Aranđelović iz stranke Jedinstvena Srbija čija se kampanja dosledno obavlja na potezu Ćićevac-Paraćin-Ćuprija, a sa ideološkim primesama lakog fašizma i roštiljskog nacionalizma, što je i logično kad vidite ženu koja izgleda kao švercer, dovoljno ružnu (srpski: skot) da se odmah prebacite u ćirilični homo-blok.

Oni drugi, teoretski za nijansu ozbiljniji kandidati – trude se koliko znaju i umeju: recimo, Boris Tadić, šef Demokratske stranke, u večitoj senci mrtvog Đinđića, sve vreme – uprkos teoretski korektnim izjavama i zanimljivoj kreativnoj kampanji, uz program koji zvuči sasvim razumno: Evropa, suradnja s Hagom, građanski dijalog – izgleda i zvuči monstruozno dosadno, kao da od pokojnog Đinđića ništa nije naučio; i nije, jer Tadić – kao da nema dovoljno energije da čitavu stvar dotera do kraja, on izgleda mlitavo i ponaša se mlitavo, previše je fin, ili bar pokušava takvim da se predstavi, jer nakon što ga je protivnički Maršićaninov štab (Demokratska Stranka Srbije; Koštunica) optužio da je on lično učestvovao u ubistvu Đinđića – odgovorio je tako što je izjavio da će u drugom krugu, ako on u njega ne uđe, podržati tog istog Maršićanina, navodno, kao demokratskog kandidata protiv Tomislava Nikolića.

PERO S ONOGA SVETA: LENTE ZA BLENTE
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.