BUDALI JE VODA DO KOLJENA, A PAMETNOM ČOVJEKU NAVRH GLAVE!

ALIJA IZETBEGOVIĆ: Eto, dokle smo došli...

FRANJO TUĐMAN: Dokle?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Pa do jezera, jesi slep?!

IZETBEGOVIĆ: De ba, matere ti, šta ti je to jezero?

MILOŠEVIĆ: To ti je more sa sve četiri strane sveta okruženo sa svetom.

TUĐMAN: A što svijet na to kaže?

MILOŠEVIĆ: Na koje šta kaže?

TUĐMAN: Pa na to...

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, na to, dobro čoek kaže...

MILOŠEVIĆ: E znao sam, jebi ga, da čovek s vama ne može reč da progovori a da ne spomenete taj NATO!

TUĐMAN: Ali nisam ja mislio na to...

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, nije čoek mislio na to...

MILOŠEVIĆ: Nego na šta je mislio?!

Mislio sam na okruženje. Mislio sam, točnije, na tešku i dramatičnu situaciju u kojoj se jezero nalazi, na okruženje sa sve četiri strane... U takvoj je situaciji jako teško samostalno i učinkovito djelovati, gotovo nemoguće...

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, baš nemoguće. Oćeš sam - ne mere; pitaš ovog - on kaže šta ti ja znam; pitaš onog - on kaže ni sam ne znam, jarane, šta bi ti reko... Baš zajebano!

MILOŠEVIĆ: Pa dobro, šta vi predlažete?

TUĐMAN: Moj je prijedlog da se najprije razmisli što dalje, a onda - što dalje! Ne vidim drugoga puta.

IZETBEGOVIĆ: Jes, ta ti valja: nema ništa dok se ne razmisli, a ne moš ti ni razmislit tako lako... Baš zajebano!

MILOŠEVIĆ: Jeste, tačno kažeš. Stvari su otišle predaleko.

TUĐMAN: Da, toliko daleko da ponekad pomislim kako ono što se zbiva u meni zapravo izbiva iz mene, a opet nikad toliko daleko da se ono što izbiva iz mene ne bi zbivalo u meni.

IZETBEGOVIĆ: Ja, baš tako nekako: čoek bi se najrađe povuko u sebe, a kad se povuče, onda skonta da je zapravo van sebe, tako da na kraju i ne zna u koga se povuko.

MILOŠEVIĆ: Lako, bre, za to! Problem je što ne znaš iz koga si se rasplinuo. Eto, to je problem!

TUĐMAN: Ali što reći na sve ovo? Što reći?

MILOŠEVIĆ: Šta ima da se govori?! Ovo je jezero u bezizlaznoj situaciji. Ne može ni napred ni nazad, ni levo ni desno. Nikud ne može.

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, za razliku od čoeka koji može u sebe, a može i van sebe, i to istovremeno.

TUĐMAN: Da, može se stoga zaključiti da smo mi u stanovitoj prednosti u odnosu na jezero.

MILOŠEVIĆ: Jeste, moglo bi da se kaže da je jezeru voda došla do ušiju.

TUĐMAN: Dajte, dečki, uložimo u sve ovo malo smisla za smisao. Besmisleno je, molit ću lijepo, da stojimo ovdje i zdvajamo nad sudbinom jezera.

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, dobro kažeš. Svaka nam je pametna, a sve skupa nam je blentavo.

Može da bidne, al ne mora da znači. Znate šta, drugari: mi celo vreme gledamo na ovo lepo i mirno jezero kao da smo mi van njega, a ustvari nismo.

IZETBEGOVIĆ: De ba, matere ti, objasni mi to.

MILOŠEVIĆ: Evo, ako malo bolje pogledaš možeš da vidiš nas trojicu na površini jezera.

TUĐMAN: Gle, doista!

IZETBEGOVIĆ: Jes, vala, isti mi... Uf, jebote, što mi nisi prije reko da sam ono ja pa da barem cipele izujem?!

MILOŠEVIĆ: Otkud sam ja mogo da znam da ćeš ti da bidneš u jezeru?!

TUĐMAN: Tko je onda kad smo se prvi put sreli mogao i sanjati da ćemo dotle stići...

MILOŠEVIĆ: Lepo si to primetio. Sve ovo je u to vreme izgledalo ko utopija.

IZETBEGOVIĆ: Ih, jebem ti cipele... Sreća što mi se ne vide sokne... Bar da one ostanu suve...

MILOŠEVIĆ: Kako, bre, možeš, čarapanu jedan, da misliš na sokne dok se mi bavimo istorijskim pitanjima.

TUĐMAN: Doista, mi smo sada ovdje na pragu ostvarenja utopije, a ti se, Alija, uhvatio tih čarapa...

IZETBEGOVIĆ: Šta ti je to, Alaha ti, utopija? Je l to ono kad se svi utopimo?

TUĐMAN: Ma nije... Utopija ti je jedno sretno stanje, jedno idealno stanje... To ti je kad su svi problemi riješeni...

IZETBEGOVIĆ: Pa vidiš da sam ja pogodijo šta je utopija. Samo, jebi ga, nije ni ona baš do kraja idealna...

TUĐMAN: Kako to misliš da nije idealna?

IZETBEGOVIĆ: Pa nije... Jebi ga, ne možeš da se utopiš bez da skvasiš sokne, što znači da ni i toj utopiji nisu riješeni svi problemi...

MILOŠEVIĆ: Nemoj, bre, da kukumavčiš ko neka strina sad kad nas od sporazuma kojim će sve da se reši ne deli više od nekoliko koraka!

IZETBEGOVIĆ: Vidi, jebote, što dalje idem, glava mi sve veća!

TUĐMAN: Doista, i ja što se više gledam, sve više rastem u vlastitim očima!

MILOŠEVIĆ: Još dok sam bio mali govorili su mi da ću sam sebi da dođem glave, a ja im nisam verovo... A evo sad... blup... blup... blup...

IZETBEGOVIĆ: Ja, što kod nas u Neumu kažu: budali je voda do koljena, a pametnom čoeku do ušiju... blup... i navrh glave... blup... blup... blup...

TUĐMAN: Napokon smo ušli u samu srž problema... blup... i bilo bi glupo da iz nje izlazimo... blup... blup... blup...

(Feral Tribune br. 481, 5. prosinca 1994.)