Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
KONJIĆI
26. kolovoza, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Ova tri konjića, izrađena od jednog istarskog drvodelje, držim već dugo u svojoj rovinjskoj kući, ipak, tek od nedavna razmatram pažljivije njihovu sudbinu. Kako su različite veličine, najpre mislim da predstavljaju uobičajenu konjsku obitelj; otac, mati i sin, dakle ždrebe. Potom pomišljam da su to samo tri stepena uzrasta nekog zamišljenog odraslog konja, u vizuri mog autora koji ih je deljao. Kasnije shvatam još nešto, kako se onaj najmanji, skoro konjče, razlikuje po svom izrazu; dok su veći prpošni i orni za sve, posebno onaj najkrupniji, taj mali kao da ponešto je pokunjen, jedno skoro depresivno konjče na polici iznad mog trpezarijskog stola.

Posebno mi to dolazi u pamet kad gostim svoje prijatelje sirom i vinom, a kad pogledam onamo, iznad, ugledam to stvorenje, nekakvim konjskim problemom obuzeto - skoro da ga je iz dubine njegova drvena srca težak jad spopao. Onda za momenat uklanjam veće konje, pa razumem da se time okolnosti popravljaju, malo konjče više nije onoliko pogruženo, skoro da ponešto diže glavu, a ne da onako zalupano neurotski, samo zuri u zemlju. To znači da se njegova malokonjska nervoza ispoljava u kontekstu, u društvu sa dvojicom većih, i možda bezobzirnijih konjića, čije glave veselo su uzdignute, opet u nekom stepenovanju, kod većeg malo više podignuta je gubica, kod onog sledećeg, za nijansu manje.

To pokazuje da je problem u veličini: mali konj izrađen je tako da bude mali, ovi ostali, predviđeni su kao srednje veliki i sasvim veliki konj te konjušnice, istarskog vajara, u drvetu. Tada se podsećam na ona čuvena dva konja, Dürerova, koji se ovako i zovu, Veliki i Mali konj. Samo što oni nisu postavljeni u istu staju, nego svak živi svoj trajni, besmrtni vek u dve različite velelepne majstorove gravire. Da je jedan od njih Mali a drugi Veliki, nazire se po konjušaru, onaj prvi skoro da je nekakva igračka prema drugom koji je kolosalan, biće jedan konj Ahileusov. Onda mi pada na pamet da konji, Dürerovi, koji se zovu ovako ili onako, ipak nisu tako veliki, čak ni onaj veći, jer zauzimaju neznatne dimenzije na tom neprocenjivom papiru; mi ih, nacrtane, samo tako smatramo, većim ili manjim.

To se odnosi i na moje skromne istarske konjiće, od drveta. Oni su takođe veliki, srednji i mali konj za potrebe našeg ugovora sa metričkim sistemom koji seže u duboku prošlost, negde do arapskih i grčkih matematikosa drevne povesti ljudskog mišljenja. Tako, uklanjajući ovu uslovnost, ja razumem da su sva tri konjića iz moje kuće upravo to, konjići, vrlo daleko od dimenzija nekog nastajaščeg ata i njegova arapska ili štajerska ponosa. Zato je prpošnost i uznositost najvećeg od mojih konjića veoma relativna. Jedino usled toga što ni ovaj Pinochio iz konjske vrste nikada nije spazio živi prototip, čijem obliku zahvaljuje svoje postanje. Jer svaki model, maketa ili tako nešto, tek u našem shvatanju opisuje praizvor, tu "stvar po sebi" jednog konja ili jedne igračice. A kada bi ove bronze, drvenarije i ti maleni mramorni kipići imali znanja o spoljnom svetu, ubrzo bi izgubili svoje osmehe, svoje razmahivanje grivom i svoje batrganje tigrovskim pandžama.

BERLIN APATRIDA: KONJIĆI
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.