TADIĆ GUBI NAŠE VRIJEME
Petar LUKOVIĆ
2. rujna, 2004.

Srbija gubi dragoceno vreme, trebat će nam godine da se vratimo tamo gde smo bili pre petnaest meseci. Šteta je što Boris Tadić ne vidi svoju obavezu prema glasačima koji su glasajući za njega birali proevropsku opciju; nažalost, Tadić sebe vidi kao nekog pomiritelja, kao dobrog čoveka iz Sečuana koji svima treba da kaže nešto lepo, koji treba da posećuje Sabor trubača u Guči ili neku fabriku, a da nema stav o najvažnijim državnim pitanjima. Plašim se da nam dolaze ne tako vedri dani...

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije u kabinetu Zorana Đinđića, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nedavno je izjavio da mu se čini kako u današnjoj Srbiji svi govore isto, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. U razgovoru za Feral, Korać pojašnjava: "Ono što je u Srbiji započeto ubistvom Zorana Đinđića, sad je u političkom smislu dovedeno do kraja. Znači, ne radi se samo o katastrofalnoj Vladi Vojislava Koštunice – koji je potpuno nesposoban kao premijer, pitanje je za koju je on političku funkciju uopšte sposoban - već, recimo, o činjenici da tu Vladu podržavaju socijalisti Slobodana Miloševića, a poseban je slučaj Demokratske stranke koja je promenila svoju političku poziciju i koja se više ne ponaša kao opoziciona partija. Njen lider Boris Tadić uveo je u politički rečnik pojam 'kohabitacije', koja, u stvari, predstavlja povratak izanđalim idejama aktuelnih u vreme Miloševića: ponovo se, na primer, govori o tzv. dogovoru oko 'najvažnijih nacionalnih pitanja'.

Naravno da se o tome može diskutovati, ništa nije sporno, ali iza forme 'dogovora' stoje ideje koje su se pojavile kad se Srbija krajem osamdesetih suprostavila višepartizmu. Miloševićev zločinački režim nije bio samo anahron po svom političkom programu, već i po shvatanju politike koja treba da funkcioniše kao plemenska odluka čitavog naroda okupljenog oko jakog lidera. Nažalost, čini mi se da se današnja Srbija ponovo vraća toj ideji, opet se insistira na nacionalnom konsenzusu, na nekakvom apsolutnom jedinstvu, što je suština plemenskog društva u kojem nije poželjno da se previše razlikujemo. Da zaključim: ne samo da u Srbiji svi govore isto, već je to jezik fraza i opštih mesta, pun protivurečnosti: kažete, recimo, da želite da uđete u EU, ali dodajete, kroz usta Vojislava Koštunice, da je Haški sud 'deveta rupa na svirali', mada vam Evropa i Amerika svakodnevno poručuju da je saradnja s Hagom uslov svih uslova za bilo kakav razgovor o evropskom priključenju..."

Slučaj Hadžić

- Ovakav novogovor odbija da se bavi praktičnim problemima?

- Naravno. Umrtvljavanje političkog života je, u stvari, izbegavanje suočavanja sa mnogobrojnim, teškim problemima koje ima Srbija, a govor koji slušamo ne daje nikakvu nadu da ćemo izaći iz duboke krize. Nikog nema iz vlasti ko će da udari šakom u sto i da kaže: treba odmah početi saradnju s Hagom, istog časa isporučiti optužene, prekinuti farsu sa Mladićem... Slučaj Gorana Hadžića je naročito zanimljiv zbog činjenice što je sasvim jasno da ova vlast ne samo da neće da hvata optužene, nego ih još i obaveštava da se sklone! Ne znam što u novinama pišu o Hadžićevom "bekstvu" kad je čovek lepo zamoljen da nestane kako ga ne bi hapsili!

Ovaj magacioner i Arkanov saradnik – najbolji je primer kako se ovde shvata dvosmerna saradnja s Hagom: mi obavestimo naše da se sklone, a Hagu pošaljemo dokumenta koja ništa ne vrede! To je balkansko lukavstvo uma, providno i smešno, koje bi moglo da funkcioniše u zemlji koja je odlučila da ostane izolovana, van EU... ali, istovremeno, isti ljudi iz te priče ne prestaju da govore kako moramo da požurimo u Evropu, kako je to naš jedini cilj! Ta vrsta društvene i političke šizofrenije izaziva potpunu paralizu javnog života: raste apatija, ljudi ne vide razlog da se politički angažuju. Kao da je ubistvo Zorana Đinđića potpuno zaustavilo reformski snažnu ideju o modernoj i demokratskoj Srbiji...

- Kako vam, najiskrenije, izgleda današnja srpska Vlada?

- Katastrofalno! Pokazat ću vam to na primeru ministra kulture Dragana Kojadinovića. Čim je izabran, izjavio je da je prioritet njegovog ministarstva tj. Vlade – zaštita ćirilice; nisam ni znao da je ćirilica ugrožena! On je za svog pomoćnika postavio Boru Đorđevića, pevača grupe Riblja čorba, dežurnog patriotu koji je za vreme rata obilazio "srpske zemlje" po Hrvatskoj i Bosni i širio četničku kulturu! Konačno, udarni Kojadinovićev potez bio je da ispred svog kabineta postavi voštanu figuru Draže Mihailovića! E, sad, kako ja da ozbiljno govorim o Vladi u kojoj je ovakav ministar kulture?

Koštuničin kabinet je Vlada koja je oduzela perspektivu Srbiji. Dok je Đinđićeva vlada, u svom poletu i entuzijazmu, stvarala i otvarala šanse, ova Vlada zatvara i ukida svaku šansu... Zoran Đinđić je bio poletan, pun energije, često je donosio kontraverzne ali i prave odluke, preuzimao je rizike. Ova vlada ništa ne rizikuje, stiče se utisak da izbegava da donosi bilo kakvu odluku. Recimo, malo ljudi je uočilo da u trenutku kad je privatizacija sasvim stala, mi nemamo ministra privrede! A privatizacija je stala jer se o njoj iz vrhova vlasti govori kao o "pljački", što je neki prodonovski komunizam u kojem su sumnjivi svi koji poseduju neko vlasništvo. Pod ovakvim okolnostima, teško je verovati da će se privatizacija završiti do 2006. godine. Dakle, u ovom času Srbija ima Vladu bez kredibiliteta – podržava je manje od petine građana, a istovremeno na političkom planu nema prave, kredibilne alternative...

Fenomen "srpskog sna"

- Za mnoge ljude je alternativa Bogoljub Karić?

- To je fenomen tzv. srpskog sna: čovek koji se basnoslovno obogatio u režimu Slobodana Miloševića sad se nudi kao alternativa i model za uspeh. Bogoljubov put od male radionice u Peći do vile na Dedinju za neke ljude je uzor: kad je Karić uspeo, kažu, možda ćemo i mi, uz njegovu pomoć! Strašno je da jedna ovakva stranka – puka imitacija Berlusconijeve Forza Italia, zato se i zove Snaga Srbije – u ovom času, u Srbiji, ima podršku od blizu dvadeset odsto, što, u stvari, najbolje pokazuje haos i konfuziju među srpskim glasačima. Zanimljivo je da se Karićeva stranka u par navrata, na vrlo prizeman način, u saopštenjima, bavila sa mnom i mojom malom strankom; očigledno je da je Karić, preko mene, hteo da vežba svoju moć, jer mu je očigledna ambicija da bude novi srpski premijer.

Dakle, čovek koji je bio sluga Slobodana Miloševića i Mire Marković, koji je gđi Miri finansirao objavljivanje njenih knjiga po svetu itd., danas ne pominje da je bio ministar u Vladi za vreme vladavine Slobodana Miloševića! Ono što jeste neverovatno je da se građani Srbije prave da su zaboravili šta je sve Bogoljub Karić radio, dok se on pravi da je bio Miloševićeva žrtva, izbegavajući da bilo gde pomene dugogodišnje druženje sa svojim omiljenim bračnim parom!

TADIĆ GUBI NAŠE VRIJEME
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.