U ŠAKAMA POLUSVIJETA
Tatjana GROMAČA
23. rujna, 2004.

Poslednja decenija i po bila je odvratna. Kao da me neko zatvorio u kutiju šibica. To je krenulo još od '87., '88. godine, jer se pojavio veliki bes u ljudima. Pa su bacali hleb u kontejnere, sve vreme su bili u varijanti: “Dok ja živim - živim, a posle - ne zanima me.” Grozno je bilo gledati sve to, taj polusvet koji nikada nigde nije putovao, i onda kad je došao negde, počeo je da razvaljuje. Grozno je bilo videti da smo mi ustvari u vlasti nekog polusveta koji razara i jebe kevu svima. I zbog toga ti ne možeš nigde da ideš, nego si u nekom kaveziću

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Beogradska rock grupa Partibrejkers jedan je od bandova koji su izvršili vrlo opipljiv utjecaj na suvremenu urbanu kulturu mladih koji su odrastali na području bivše Jugoslavije. Iza Partibrejkersa je dvadeset aktivnih godina “na sceni”, šest objavljenih albuma, bezbroj nevjerojatno dobrih i energičnih koncerata... Na samom početku devedesetih, kada su tenkovi već bili na ulicama, Partibrejkers su odigrali, tada jedinstvenu po svojoj gesti i hrabrosti, hodočasničku ulogu, kada su, u vrijeme apsolutnog bezumlja, odsvirali nekoliko koncerata u Sloveniji, svojevrsnih apela za mir, posebno namijenjenih i za publiku iz Hrvatske.

Sa Zoranom Kostićem Canetom, vokalom i autorom prepoznatljivo ljepljivih tekstova ovog banda, razgovarali smo tokom njihove prošlotjedne mini turneje po Hrvatskoj, uoči koncerta u klubu Uljanik u Puli.

Medijska slika

- Jeste li imali problema s tom javnom slikom buntovnika koju su mediji kreirali od vas? Pokazalo se da je taj vaš “javni lik” publici dosta prijemčiv...

- Pa, da ti kažem nešto – ima ona fora da mediji naprave neku sliku o tebi, i sad, dal' će da te uvere da si ti ustvari to, ili neće, to ovisi o tebi. Zavisi kakav si čovek. Ja stalno nešto hoću da se otresem toga da se u životu sećam samo ružnih stvari. Sad sam već napunio četrdeset i sad sam već u varijanti da kažem – pa hajde, oću nečeg lepog da se setim! Ali moram da se setim. A ružne stvari odmah dođu. Nikad nisam mislio ono: “Jao, ja sam roker!”, čak nisam ni klasičan muzičar. Volim da pišem pesme, da čitam poeziju, knjige iz istorije, da gledam stare karte, da živim slobodno, komotno. Da imam porodicu, da nisam sam. Da nisam sad kao – sad ja neku sliku o sebi izgradim, i sad moram toga da se držim, sve zato da bi mi neki dokoni rekao: “E, ti si pravi!”, ili da mi ne bi to rekao. To su glupe stvari, i, naravno, sad znam šta to znači, ali pre...

- Kako je došlo do tog pomaka u razmišljanju?

- Stvari se menjaju kad ukapiraš da ovaj svet može bez tebe, da nema veze, pa umrli su i bolji i korisniji, a svet je i dalje nastavio da se okreće... To nam je na korist da budemo bolji ljudi. Kad dođemo na taj strašni sud, da nas ne pošalju tamo gde menadžeri uzimaju sve pare. Jer profućkati život je najlakše, naročito kad živiš u velikom gradu koji ti nudi svakakve gluposti, da ti ovako prođe život, zablude i svakakve stvari. Da pravu realnost životnu, može da se desi da je nikada i ne provališ.

- Već deset godina niste stanovnik Beograda, grada u kojem ste nekada živjeli. Gdje sada živite?

- Živim u jednom malom gradiću u Vojvodini, Zrenjaninu, odatle mi je žena. Mi smo morska ljubav i tamo živimo. Znaš, treba iskoračiti. Život u velikom gradu je kao život u saksiji – stalno očekuješ da će neko da ti promeni zemlju, dolije vodu... A ovo je ipak livada. Hoću da kažem da ljudskije ljudi žive u tim malim gradovima. Nije tolika gužva, nije povećana temperatura. Nije stalno neka strka, i sve to. Možeš da se oslobodiš sebe, da živiš za nekog drugog, što i jeste poenta svega. Kao i što tu muziku ne smeš samo za sebe sebično da držiš, nego treba da ju podeliš sa ljudima sa kojima sviraš, da podeliš sa publikom koja te sluša, i sve to.

U ŠAKAMA POLUSVIJETA
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.