Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
KLIZNA SITUACIJA
23. rujna, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Ono što se već stolećima zna o srpskom narodu kao Veličanstvena Oda Skromnosti: da smo nebeski people, beskrajno hrabri, druželjubivi, ponosni, dostojanstveni, mudri, opijeni slobodom (hrvatski: Slobodanom), izbezumljujuće talentovani, dovoljno precizni da budemo vredni kad osetimo potrebu za radom, eksplicitno tolerantni i implicitno miroljubivi – obogaćeno je dimenzijom strpljivosti u času kad je treći put za devet meseci valjalo izaći na izbore! Zaboravne i uglavnom neobaveštene Hrvate valja podsetiti: tik uoči Nove 2004. godine imali smo parlamentarne, u šestom mesecu predsedničke, a ovih dana prvi krug lokalnih izbora! Narod koji glasa svakih 90 dana – i čiji se život pretvorio u permanentnu izbornu kampanju – zaslužuje blage hrvatske simpatije, makar one bile u formi tužne sućuti.

Da su i Srbi ljudi koji znaju da se umore (hrvatski: popizde), pokazalo se kad su objavljeni rezultati o najmanjem broju glasača poslednjih nekoliko godina; najnovija lokalna politička kampanja koja je trajala više od mesec dana – neočekivano marketinški surova i finansijski iscrpljujuća, po mnogo čemu uzbudljivija i neizvesnija od predsedničkog cirkusa – uglavnom je potvrdila postojanje dva velika politička bloka. Na jednoj je strani Demokratska stranka (čitaj: Boris Tadić), na drugoj Srpska radikalna stranka (čitaj: Vojislav Šešelj). Ukratko, Srbija se definitivno podelila između dve suprostavljene opcije: jedne koja tvrdi da je “proeuropska” i druge koja tvrdi da je “nacionalna”.

Ta ovdašnja šizofrenija koja pokušava da u istoj glavi drži uverenje da je ulazak u Evropsku uniju logičan cilj ove države, ali i iskreno uverenje da Srbi nisu ratni zločinci – zastupljena je u rezultatima izbora koji će se u drugom krugu, u najvećem broju slučajeva, okončati duelom demokrata i radikala. Tako će, recimo, biti u Beogradu koji je – podrazumeva se – apsolutno najvažniji centar za lokalne izbore: ne samo zbog činjenice da će budući gradonačelnik (demokrata Nenad Bogdanović ili radikal Aleksandar Vučić) imati budžet od, recimo, 600-700 miliona eura, kojim će više-manje slobodno raspolagati, već zbog političkog/ekonomskog uticaja koji je u praktičnom smislu mnogo važniji od holivudske uloge Predsednika Srbije Borisa Tadića.

Hoću da kažem i podsetim da direktan izbor gradonačelnika Beograda – po prvi put u recentnoj pedesetogodišnjoj istoriji – nikako nije lokalni happening. Naprotiv: dilema “Bogdanović ili Vučić” u drugom krugu, 3. oktobra, možda je najvažnije političko pitanje opstanka čitave Srbije u narednih nekoliko godina; sa šešeljevskim radikalom na čelu glavnog grada (daleko bilo), suočavamo se sa svakom vrstom sankcija i nacionalne histerije, imanentne duhu partije oblikovane Šešeljevim angažmanima u svim ratovima i patriotskom diskursu gde je jedino bilo bitno jesi li Srbin ili nisi; zato je 03/10 oficijalni D-day za Beograd koji ima poslednju šansu da se izjasni – jesmo li normalni ili nismo. Da konačno znamo na čemu smo.

PERO S ONOGA SVETA: KLIZNA SITUACIJA
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.