Bora ĆOSIĆ
BERLIN APATRIDA
SMETLIŠTE
23. rujna, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Arsenije Jovanović, koji režirao je nebrojenu količinu predstava, pozorišnih, televizijskih i drugih, a najpre mnoštvo prizora iz vlastitog života, sakuplja sada grupu slikara u staroj beogradskoj kući, gde ovi žive kao na nekakvom intelektualnom smetlištu, na jednoj artificijelnoj deponiji već više od pola stoleća. Tu on zapodeva svoj kolokvij sa ovim ljudima, izmeštenim iz povesti, neki od njih u međuvremenu umiru. Kao da čitava ova knjiga (Arsenije Jovanović: Kosančićev venac br. 19, Samizdat B92, Beograd 2001.) zagrobni je razgovor o našem životu, onde. Jer i ja bio sam česti gost tih ljudi tamo, nekad.

Pa mi se čini da i sam sedim na tom avetinjskom gumnu, kao među vešcima i vešticama iz Shakespearea. Ceo naš život, koji ostavio sam u tom gradu čini mi se sada kao spiritistička seansa, kao razgovor s duhovima koji nekada behu moji prijatelji. Zbog toga toliko zahvalan sam ovom zapisniku, koji kao da sam i sam vodio. Gde se nekoliko osoba izjašnjava o vlastitim sudbinama, kao da time zastupaju ceo jedan grad, njegovo vreme, danas već pokopano. Naoko to je samo prijateljski domjenak osoba iz iste struke, čavrljanje suseda koji u istoj zgradi imaju svoje slikarske radionice, a kad se bolje razazna, shvatamo da je to onaj razgovor, metafizički i konačan kao u Becketta. Jer mi smo došli do kraja partije, najnoviji događaji u Srbiji to dokazuju.

Ta je zemlja odigrala svoj teatar apsurda, a kako se ovo dogodilo prikazuju one scene među đubretarskim kantama. Znate, veli jedna Arsina junakinja, kod nas su sve te stvari tako nekako... nesigurne. Ovo je izveštaj sa tog tla, punog trusnih opasnosti, kao da će se odjedanput otvoriti tlo pod nogama, pa će cela ta zgrada, svi njeni stanovnici propasti u nedoglednu provaliju. Otud možda jedna od sagovornica pripoveda šta je nekada, u podzemlju te ulice bilo. U vreme rimsko ili možda još pre. Jer onaj grad u kome se ta drama odigrava, to beogradsko područje veoma je staro u svakom pogledu, samo je kasnije mnogo zapušteno. Pa ljudi koji tamo žive imaju osećaj da se u kantama za đubre nalaze, u Becketta.

Znate, sve ove kuće pucaju, veli ta gospođa koja o arheologiji govori, neki misle da je stena krenula, da klizi... a ja mislim da uopšte nije to u pitanju. Jer ispod njihovih nogu, smatra ona, postoje nejasni kanali, tragovi tuđih života, nerazumljivih i zaboravljenih, to je možda uteha za narod koji na nesigurnim osnovama namerio je da živi, pa mu se sada to vraća. Svak je spreman da u neodređenoj prošlosti potraži razloge za neprilike koje trenutno vladaju, pa samo da tog od pre nije bilo imali bismo lep i cvetan boravak u sadašnjici, a ovako, nažalost, od toga nema ništa. Čitam otud ovu knjigu kao nekakav brevijar o ljudskoj sudbini, uvek lošoj, čija lošost nikako da se razjasni, kako njima koji onako žive, tako ni drugima koji iz daljine to posmatraju. Jer sasvim je nejasno zbog čega današnji ljudi Srbije osuđeni su da žive kao tih nekoliko zaumnih slikara, naseljenih u ruševnoj kući koja se na tako opasnim osnovama nalazi. Mada, ako se bolje pogleda, ovo su opšte prilike i globalna sudbina, ljudska.

BERLIN APATRIDA: SMETLIŠTE
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.