Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
ORTAKLUK I VO
6. listopada, 2004.

< > | cijeli članak | verzija za tisak

Lokalni izbori koji su Srbiju propagandnom groznicom, pod povišenom nacionalnom temperaturom, tresli gotovo sedam nedelja – konačno su, hvala Svevišnjem, okončani: hrvatskog čitaoca kojem se, siguran sam, do povraćanja gade i sopstvena lokalna glasovanja, možda će eventualno, na nivou egzotike, zanimati da su najveći broj mandata dobili predstavnici Demokratske stranke (čitaj: Boris Tadić) i sledbenici Srpske radikalne stranke (čitaj: Vojislav Šešelj). U Beogradu je, recimo, za dlaku, u borbi za mesto gradonačelnika, demokrata Nenad Bogdanović pobedio radikala Aleksandra Vučića; u Novom Sadu je radikalka Maja Gojković sa 650 glasova više pobedila demokratu Borislava Novakovića; u unutrašnjosti Srbije odlično su prošli kadrovi Socijalističke partije Srbije (čitaj: Slobodan Milošević), do nogu su poraženi Demokratska stranka Srbije (čitaj: Vojislav Koštunica) i G17 (čitaj: Miroljub Labus).

Kad se ovih nekoliko redova pretoči u ovdašnju tekuću politiku – jedino je izvesno da Srbija nikako nije dobro: uspon Šešeljevih radikala, ali i povratak nekoć otpisanih Miloševićevih socijalista, konačni je rezultat svega onoga što se dešavalo od fatalnog 12. marta 2003. kad je ubijen Zoran Đinđić. Dolazak nove vlasti – sa Vojislavom Koštunicom na čelu – potvrdio je dr. Kalašnjikova kao savršenog Miloševićevog klona: svoju čuvenu izjavu da mu se od “Haga prevrće stomak” (hrvatski: da ima hitricu) pretvorio je u gastronomsku filozofiju na ivici sankcija, patrijarha Pavla uzeo kao nezvaničnog savetnika (ovaj neki dan u svom pismu traži da Srbi na Kosovu bojkotuju izbore, kao da je to crkveno pitanje!), pristao da ga socijalisti podržavaju, dozvolio da se njegova ministarka prosvete finally obračuna s mrskim Darwinom, dopustio da njegov ministar kulture slobodno kopulira sa voštanim Dražom Mihailovićem, usput, obustavio sve reforme, Srbiju izopćio iz sveta, sačuvao Ratka Mladića i Gorana Hadžića od zlih haških sudija, i izgubio na svim izborima na kojima je ove godine učestvovao. Malo li je?

Novi predsednik Srbije, Boris Tadić, koji je svoju predsedničku kampanju vodio obećavajući “evropsku opciju”, od kad je postao The President uveo je u igru pojam “kohabitacije” glede Koštuničine Vlade, sve vreme tvrdeći da je državi Srbiji preko potrebna stabilnost i da nam nikako ne trebaju parlamentarni izbori, tj. njegova Demokratska stranka neće rušiti druga Koštunicu koji baš lijepo radi, svaka mu čast. Tadić koji se na mestu Predsednika ponaša kao prvoklasni maneken – obilazi bolnice, sportske terene, ozbiljno klima glavom kad mu u posetu dođu likovi iz EU-a, duboko i još dublje razmišlja treba li Srbi da izađu na kosovske izbore ili ne, rukuje se s građanima, piše ljubavna pisma Bušu iz bolnice – daleko je od onog The Predsednika za kojeg se izdavao: upravo na četvorogodišnjicu obaranja Miloševićevog režima, a baš što se tiče ovih tema, otvoreno pismo mu je poslao Čedomir Jovanović, najbliži saradnik pokojnog Zorana Đinđića.

Ohrabren svojom pobedom, Tadić je totalno zaboravio da kompromis sa Koštuničinom “boli me stomak” politikom znači da je sasvim izneverio sve one ciljeve u koje su glasači verovali kad su mu iskazali poverenje; ovako kilav i spor i zbunjen i neodlučan i neutralan i nevidljiv – Tadić sve više liči na Koštunicu, samo je pitanje kad će promeniti ime u Vojislav Tadić, jedna duša a dva tela!

PERO S ONOGA SVETA: ORTAKLUK I VO
< > | cijeli članak | verzija za tisak

________________________________ Copyright © 1993 - 2024 Feral Tribune. All rights reserved.