KRONIKA JEDNOG NESTAJANJA
Tatjana GROMAČA
2. studenoga, 2006.

Osim one najuočljivije veze, da sam rodom iz Subotice, mogao bih dugo da govorim o svojoj vezi s Kiševom literaturom, ali mislim da bi to preraslo u priču o jednoj zemlji koje više nema. Nije me bio strah da se uhvatim u koštac s temom života i dela Danila Kiša. Za mene njegovo delo nije bilo neka nedodirljiva ikona, nego svet koji poznajem iznutra; svi ti nacionalizmi, ljudske gluposti, provincijalizmi, subotički, novosadski, budimpeštanski mikrosvetovi, zapuštena dvorišta, kuće u raspadu... Međutim, koliko god poštovao i voleo Kiševo delo, smatram da je tekst samo povod za reditelja

Mladi režiser Szabolcs Tolnai upravo dovršava film koji se na osoben, posredan način, bavi životom i djelom Danila Kiša. Porijeklom iz Subotice, upravo kao i Kiš, Tolnai ističe da je Kiševa biografija samo jedna točka njegovog filma "Peščanik", čiji su završni kadrovi ovih dana snimljeni u Opatiji. Inače, ovo će biti drugi film ovog perspektivnog autora. Prvi je bio "Licem ka zemlji", u kojem je, pričajući sudbinu mladog Mađara na odsluženju vojnog roka u JNA, Tolnai tematizirao svu apsurdnost ratnih događanja.

- Je li vas bilo strah od suočavanja s nečim tako značajnim i važnim, u najmanju ruku "ambicioznim", kao što je život i djelo Danila Kiša, tim više što je to vaš debitantski film?

- Upravo u ratnim danima neki su mi autori, ili dela nekih autora, postala važnija od ostalih. Kiš je nama, Mađarima iz Vojvodine, zaista postao deo identiteta, čije delo nas je uverilo da postojimo, mi ljudi sa granice, za koje niko ne zna tačno kome pripadaju... Ali, nije to samo Kiš, spomenuo bih i Ištvana Domonkoša, vojvođanskog pesnika i pisca, koji danas živi u Švedskoj i radi kao teniski trener, i sa velikim strahom prati ono što se kod nas dešava. On je šezdesetih godina svirao trombon u novosadskom Big Bendu, a i po hotelima na Jadranu, najviše u Rovinju. Njegov rani roman "Preparirana ptica", o mađarskom Ciganinu kontrabasisti na Jadranu, koji van svog znanja biva upleten u šverc oružja i na kraju i ubijen, ili njegova maestralna poema "Havarija" (sa poznatim refrenom Ja ne biti Mađar, i sa isto tako poznatim stihovima Mi i tako umreti/ na krivo bojište ili psihija tar kazati/ rileks rileks Mađar/ ne misliti šta će biti /ne misliti šta je bilo), za mene su jako važni. Sad kad razmišljam o tome koliko te reči odgovaraju Eduardu Samu, skoro da bi mogli postati moto filma. Moji roditelji su kao mladi par takođe proveli jednu zimu u Rovinju, zajedno sa Domonkošem, gladujući, skupljajući sitnu ribu sa mola što je ispadalo iz bagera fabrike konzervi. Zašto sve to govorim? Zato što se ovaj film završava u Opatiji, što nije slučajno...

Nema svetih krava

- Očito da ste s Kiševim djelom povezani čvrstim vezama?

- Osim one najuočljivije veze, da sam rodom iz Subotice, mogao bih dugo da govorim o svojoj vezi s Kiševom literaturom, ali mislim da bi to preraslo u priču o jednoj zemlji koje više nema. Dakle, nije me bio strah da se uhvatim u koštac s temom života i dela Danila Kiša. Za mene njegovo delo nije bilo neka nedodirljiva ikona, nego svet koji poznajem iznutra; svi ti nacionalizmi, ljudske gluposti, provincijalizmi, subotički, novosadski, budimpeštanski mikrosvetovi, zapuštena dvorišta, kuće u raspadu... A da ne govorim o tome da Kišev odnos prema svetim kravama, ironija koju zahteva u svakom trenutku, ona bi trebala da funkcioniše i u povratnom smislu.

- Koliko film "Peščanik" može zahvaliti realnoj Kiševoj biografiji i onome što je napisao, a koliki je u svemu tome udio intuitivnoga? Drugim riječima, možete li reći da je film baziran više na nekom vašem osobnom doživljaju, ili su realni fakti bili vaša baza u radu?

- Mada sam se trudio da ni u kom slučaju film "Peščanik" ne bude biografija, u slučajevima kada sam zbog potrebe scenarija dopisivao, vodio sam se onim kiševskim "ne usuđujem se da izmišljam". Uvek sam se trudio da pronađem izvor, konkretan dokument ili događaj. U ovom slučaju sam karaktere vodio iz jedne jevrejske familije u Budimpešti, gde je otac inače profesor na muzičkoj akademiji imao interesantan hobi, da kod kuće baca koplje, i gađa strelama komšijska stakla. Da bih tehnički izveo bacanje koplja u jednom stanu, ja sam njihov stan zamislio, da to budu tri sobe, jedna do druge, i kada se između njih otvore velika vrata, dobija se dugačak prostor, pogodan za bacanje koplja. I šta se dešava? Kada sam zaista otišao u bivši stan novosadskog šahtera, upravo je tako izgledao, isti taj redosled imao. A tu još nije kraj priče, stan, gde smo na kraju snimali tu scenu, bio je od rata zatvoren, nedodirnut od kada su njegove stanovnike odveli u Auschwitz... Takve stvari su se redovno dešavale, to je ono što Kiš naziva "udeo truda i čuda". Znači meša se osobni doživljaj i književnost. Ma koliko poštovao i voleo Kiševo delo, smatram da je tekst samo povod za reditelja.