Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA
OBRAČUN S TITOM
7. studenoga, 2003.

Kad su pre trinaest godina, tik uoči Svetog Srpskog Rata, Vojislav Šešelj i njegovi četnici – adekvatno uniformisani, sa šubarama, isukanim noževima i glogovim kocem – krenuli na Dedinje, s jasnom nekrofilskom idejom da iskopaju pokojnog Josipa Broza (hrvatski: Tito) i vrate ga u kumrovački zavičaj, bilo je jasno da je Opštenarodno Klanje neizbežno; nesrećni, mrtvi, amputirani J. B. Tito poslužio je kao šlagvort (hrvatski: šlag) za opću, već odavno sažvakanu teoriju zavere u kojoj su ili najebali Srbi (oni tvrde: najviše) ili Hrvati (oni tvrde: još više) ili Slovenci (oni tvrde: tu negde), a svi smo znali što nam se sprema jer se od zveckanja oružjem nije moglo spavati. Svih ovih ratnih i poratnih godina, pomenuti J. B. Tito – gle, popularniji nego ikad – mirno je počivao u Beogradu, jer su koljači imali pametnijeg posla: da žive prevedu u mrtve, da zakopaju i sakriju, a ne da otvaraju neprijateljske grobove.

Ipak, taj se Beograd (s čuvenom parolom “Mi smo svet”) ovih dana postarao da nam se prošlost vrati u svom grobljanskom obliku; na Trgu Republike, u centru grada, ogroman plakat s detaljima o Titovom antisrpstvu poziva građane da potpišu peticiju kojom će se od Skupštine Srbije zahtevati da se J. B. T. izmesti iz pravoslavne Srbije (“s privatnog poseda”), još samo da skupimo 15.000 potpisa pa da to uđe u proceduru.

Organizator ove akcije, televizijski režiser Milorad Bajić, član i, kako on tvrdi, jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, uz pomoć uspaljenih prolaznika, tako nas vraća u vremeplovski šešeljizam, kad se pitanje tzv. ponosa Srbije prelamalo na dilemi: ili Tito ili četnici.