Još nije napravljena analiza jesu li i koliko nacionalizmi koji su šiknuli pri raspadu Jugoslavije potakli desne populizme u Evropi, a najnovija zbivanja u Sloveniji već traže analizu suprotnog predznaka – koliko se nacionalizmi u Evropi mogu preliti na jedva smireni ex-yu prostor.

Zasad je samo jedno sigurno. Dok se jugoslavenski nacionalizmi, koji su kao bujica poharali regiju, jedan po jedan polako vraćaju u korito, ovi drugi bujaju, i to najviše u postkomunističkim zemljama istočne Evrope. Ali, čvrstog pravila tu nema.
 
U Poljskoj, donedavnoj kraljici desnog populizma, završena je ovih dana era ultrakonzervativnih blizanaca Kaczynski, no zato je u Švicarskoj izbore dobila desna stranka koja je zemlju oblijepila rasističkim plakatima na kojima tri bijele ovce tjeraju od sebe četvrtu, crnu (među Švicarcima živi otprilike 25 posto stranaca).
 
Tako se pokazalo da i Zapadna Evropa može imati svoja Ušća i Rive, samo minimalno ispeglanije i umivenije, i to u tako brojnim i raznovrsnim varijacijama (Le Pen, Berlusconi...) da se tu ne vidi skorog kraja. Na poseban način u sve ovo se uklopila Slovenija.
 
Ona je ušavši prva od jugoslavenskih zemalja u Evropu mislila da se izvukla i od vala ovdašnjih nacionalizama, ali ju je dočekao val tamošnjih, koji se onda poklopio s prvim. I tako se dogodio Zmago Jelinčič Plemeniti, mješanac nastao križanjem dva nacionalizma.
 
Plemeniti je neka vrsta Šešelja u salonskim cipelama, koji nema svoje "bele orlove" niti prijeti "zarđalim kašikama", ali s obzirom na drukčiji kontekst (Šešelj je delikventno dijete rata, Jelinčič delikventno dijete mira) nije zapravo ništa bolji od njega (eksplicitno dijabolizira, osim Hrvata, i manjine u Sloveniji).
 
U svakom slučaju, nakon što je dobio čak petinu glasova na ovim predsjedničkim izborima, od čega je polovica mlađa od 30 godina, Sloveniji su stigla dva nikada ozbiljnija upozorenja. Da je u svojoj dejugoslavenizaciji olako odbacila što nije trebalo ("izbrisani", okapanja s ljubljanskom džamijom, šikaniranje Roma...), a u svojoj evropeizaciji olako prihvatila što nije trebalo (desni populizam).
 
Paradoksalno, ali s tim referencama ona je sada čak izloženija nacionalističkom truljenju od ostalih ex-jugoslavenskih zemalja, jer je ovima dosta i domaćeg nacionalizma, da bi ga još uvozile i iz Evrope. Ali, ima u Jelinčičevim trenucima slave poneka pouka i za Hrvate i Hrvatsku.
 
Oni se s pravom skandaliziraju što ih je on nazvao "stokom", ali kako svi nacionalizmi na ovom prostoru funkcioniraju po sistemu spojenih posuda, bilo bi glupo previdjeti da je Jelinčič barem trunčicu i hrvatski proizvod. Uostalom, zar se proteklih godina i odavde nije častilo susjedne narode istim takvim porugama ("balije", "srbo-četnici", "tri Kranjca – jedan drek"...), što se toliko osladilo da je Tuđman, kada mu je zaškripilo, i premile Hrvate nazvao upravo ovako kao sada Jelinčič – "stokom", i to najniže vrste, "sitnog zuba".
 
Dobro, odonda je proteklo mnogo vode ispod savskog mosta, i u međuvremenu je Hrvatska prošla jedan od najuspješnijih puteva oslobađanja od radikalnog nacionalizma (nije sramota da Slovenci to malo prouče), a to je da se HDZ proglasio evropskom strankom i tako radikalnu desnicu ostavio bez barjaktara i bez ideje šta dalje da radi.
 
Ali, ostaje i ovaj izazov fizičkog ulaska u Evropu koji je Sloveniji donio što je donio. Ako na ovim izborima opet pobijedi HDZ, on bi mogao postati trajna sudbina ove zemlje, jer bi tako dobio pet od šest dosadašnjih izbora, pa ispada da SDP pobjeđuje samo kada umre Tuđman, što se, naravno, ne događa svaki dan.
 
A hoće li se HDZ znati nositi s desnim populizmom svojih stranačkih srodnika u Evropi, e u to se ne bismo unaprijed kladili.

Marinko ČULIĆ